У деветој деценији стали на луди камен

Нови Кнежевац - Да за љубав никада није касно, доказује и прича Босиљке Девић (82) и Синише Величковића (86), који су пред матичарем изрекли судбоносно да. Венчали су се у среду, у Домском одељењу Центра за социјални рад у Новом Кнежевцу, где су се упознали и заволели, али и пронашли свој други дом.

Живот им, кажу, након дуго година самовања, опет има смисао. Сада већ као брачни пар Величковић уживају у заједничком животу, пажњи и пензионерским данима. Иако су у деветој деценији, љубав им се, причају, напросто десила.

– Нисам веровао да човек у деветој деценији може да се заљуби. То је исто као да се први пут женим – прича младожења, док млада додаје да се заљубила до ушију и није веровала да то може, али ето, каже, десило се.

– Ето, допао ми се, а и ја њему. Била сам сама код куће, па сам дошла у дом. Све је почело да добија смисао када је стигао и Синиша – додаје Босиљка.

Једно другом ставили су бурме на руке и постали брачни сапутници. Кроз осмех кажу да им је живот пружио нову шансу. Како им то године искуства налажу, имали су и по који савет за младе.

– Млади треба да се жене, али и ови нешто старији да треба и позне дане живота да проведу са неким. Најважније је да је љубав искрена, да нема лажних емоција – каже Синиша.

Он је, иначе, родом из Лесковца, живео је и радио у Сенти као војно лице. Рано је остао удовац. Пензионерске дане проводио је као волонтер у сенћанском Црвеном крсту.

– Није ми било лако да донесем одлуку о пресељењу у дом. Овде сам скоро две године. Сада знам да је препорука лекара да то учиним била дар са неба. Мораћу свог неуропсихијатра да частим – уз осмех прича младожења.

– Овде сам упознао Босу, дружили смо се и заволели. Једноставно је, нема ту много филозофије кад је љубав у питању – истиче Синиша.

Босиљка је пореклом из Добоја. Њен живот обележиле су трагедије. Изгубила је сина и супруга.

– Под старе дане једно другом смо најпотребнији и треба да се помажемо и у добру и у злу. Љубав има смисла само удвоје – каже Боса.

Да ће све отићи предалеко, није очекивао младожењин цимер и венчани кум, Владимир Бесермењи, који их је упознао.

– Дошао сам овде месец дана пре њега и постали смо пријатељи. Када сам их упознао, нисам могао да претпоставим да ће доћи до венчања. Верујте, Синишу не могу да препознам, заљубљен је као тинејџер. Имам унуке који су тинејџери, али да се неко препороди од љубави, још нисам видео – прича Бесермењи.

Младенцима је кумовала и управница Домског одељења Центра за социјални рад у Новом Кнежевцу, Љубица Јолић.

– Ово је прво венчање у дому, али се надамо не и једино. Потрудили смо се да двоје наших корисника памте овај чин и организујемо све од матичара, музике, ручка, бурми – каже Јолић.

Изненађена овим венчањем била је и матичарка, Александра Матејин, која каже да у пракси није доживела да венча младенце у деветој деценији.
– Желим им пуно љубави и разумевања у браку, нека им је са срећом – рекла је матичарка при завршетку церемоније.

Било је то емотивно венчање, па је некима заискрила и суза радосница у оку. Они су свој пут изабрали, а ми им од срца желимо да их само срећа прати.