Опозициона постигнућа и посрнућа

Српска проевропско-грађанско-национална опозиција тек што се на радост својих бирача ујединила и почела да бележи успехе, а онда се распала око тога треба ли 2. јуна изаћи на београдске изборе или не.

Заступници тезе да изборе треба игнорисати (у даљем тексту Блок 1) држе се става да власт, упркос обећања која су дата у складу са препорукама међународних посматрача, неће побољшати изборне услове и да би излазак на биралишта дао легитимитет недемократском режиму. Неће мечки на рупу.

Поборници изласка (Блок 2) слажу се да нема услова за слободне и фер изборе, али сматрају да их обећања дата бирачима обавезују да и у таквим условима прихвате борбу. Формирали су нову коалицију под називом „Бирам борбу” и тако формално означили крај савеза „Србија против насиља”.

Да све буде суморније, после уједињења које је представљало велики успех и политички пробој каквих није било последње деценије, актери „различитих модела борбе” повукли су за собом истомишљенике. Резултат је оштро подељено бирачко тело опозиције.

Изненадни расцеп је додатно слудео овај прилично погубљени народ. Није случајно неко анониман лансирао слоган: Време је да ови оду, али није време да ови дођу.

„Борба на изборима на којима немаш теоретске шансе да победиш није борба већ ударање главом о зид”, гласи типичан коментар поборника неизласка. „Не питамо вас да ли хоћете, већ вам кажемо да морате, то сте дужни својим гласачима”, гласи унисоно реаговање присталица Блока 2.

Склони завереничким закључцима, једни оптужују Драгана Ђиласа да се „продао” Александру Вучићу. Други то исто кажу за Мирослава Алексића. Ко је „кртица”, ко је „напредњачки бот”? Једино је извесно да акробата Вучић има све мање трикова у шеширу. Свестан је да мора да прихвати одређене уступке па је дао зелено светло да се сви локални избори распишу у исто време – али ће учинити све да не угрози позиције напредњака.

Има аргумената и на једној и на другој страни, али мени су, из више разлога, убедљивији они који позивају на изборе: ако каниш победити, мораш учествовати.

Блок 1 пажљиво избегава да говори о бојкоту. Ваљда памте фијаско бојкота 2020, који су тада бранили истим аргументима као сада. Није бојкот, већ „активни отпор”. Није рат, него „специјална војна операција”. Није шија него врат.

Да би оснажио став да Блок 2 чини „страшну грешку”, фронт одбијања више него проблематично тврди да су изборни услови пре четири године били бољи него данас. Зар они који сада командују повлачење нису тврдили да је Вучић у Београду изгубио и да је само захваљујући бирачкој миграцији успео да стигне до пата-карта позиције?

Драган Ђилас је пре месец дана говорио да су промене у Србији почеле, да их више ништа не може зауставити и да је уједињена опозиција издржала све изазове. Сада председник Странке слободе и правде изјављује да „искрено верује” да је власт у проблему ако опозиција не буде учествовала на београдским изборима.

Да ли стратези „активног отпора” заиста верују да ће се Вучић озбиљно потрести? Да му Запад неће дати легитимитет иако би можда изгубио део поверења неких партнера? Зар бојкотом и опозиција не губи део сопственог легитимитета претварајући се у дружину Пере Квржице? Зар није конфузно када легитимитет градској власти и њеним одборницима неће да дају они који као посланици седе у републичкој скупштини дајући јој легитимитет?

Да ли верују да ће анимирати бираче тако што их шаљу да из заседе вребају неку бољу прилику 2027? Да ли се не плаше да ће распирити малодушност чији су симптоми све видљивији? Није превише упутно ослањати се на значајан део учесника демонстрација који су протесте доживљавали као прилику за дружење, за рекреативно одбројавање шетачких корака. После на пиће у оближњи кафић.

Много узалудно потрошене енергија на правом месту. Не треба кривити само политичаре. Грађани не схватају да се боре за себе. Док ту нема одговорности, неће је бити ни код политичара.

Нека ови што су за бојкот објасне како се тиме руше напредњаци у Београду. Ако рачунају да ће поново успети да на улице извуку десетине хиљада људи – греше. Део је опасно бесан, други се повлачи у апатију. Бојкот ће све гурнути у дубљи глиб.

Позив на бојкот је позив на пасивизацију. Зашто тек тако одустати од победа у десетак општина по Србији, укључујући и оне у престоници? „Доста ми је. Водимо њихове битке да би они били власт, а сами их предају”, гласи један коментар.

Блок 1 делују готово увређено што им власт не помаже да победе док ризикује расколе на локалном нивоу. Много грађана жели да види леђа напредњацима и треба одмах отворити кампању и позвати их да изађу. Уместо тога, бојкоташи рачунају да ће се одијум дела опозиционих бирача окренути према ривалском блоку. Наговештај трајног пуцања јединства.

Блок 2 држи се става да је боље имати део нечега него све ничега. Могуће да постоји шанса да опозиција после више од деценије дуге владавине напредњака узме Београд. Нека се избори за прочишћени бирачки списак, за нешто више контролора, било би довољно. Медијски монопол у главном граду има најмање негативне ефекте.

Има још времена, истина мало, да се уз помоћ независних експерата прочисти бирачки списак. Могло је и раније, када је Вучић у наступу великодушности поручио: „Ево вам, седите сваки дан и гледајте, радите шта хоћете, али у складу са законом.”

Зар није реално помислити да власт неће смети да иде на масовне преваре као 17. децембра када зна да је ОДИХР почео да јој дахће за вратом? Покушаће дозирано, али то би лако могло да се покаже као недовољно за „велику победу”, коју најављују у Београду.

Вучићев инжењеринг има своје границе и ако изађе довољно бирача, то му неће помоћи, али Блок 2 морао би да се осигура: напустити изборе ако треба и 2. јуна уколико се документују преваре и уколико полиција и тужилаштва буду ћутали као у децембру.

Значајан број бирача очекују да се борба настави и у неравноправним условима. Зашто изневерити оне који желе да гласају? Зашто се без борбе одрећи престонице која располаже десетином државне касе? Што лепо рекла професорка Биљана Ђорђевић из Зелено-левог фронта: „Боље изгубити са 5:4 него са 3:0 јер сте нисте појавили на терену.”

У праву је судија Миодраг Мајић када каже да је за бојкот избора „неопходно да имамо изборе – а ми их немамо”. А шта је друго посао опозиционара него да барем покушају да имамо изборе? Или да још једном разоткрију шараде напредњачког маневрисања. Власт се добија или на изборима или на улици револуцијом. За ово друго нема петље. Остају избори, па лагано у освајање ослобођених територија. За почетак од Београда.

Бираче не треба много да брине што су се „њихови” поделили. Нека изађу 2. јуна и заокруже оне који учествују. Бирачи одлучују шта ће бити. Њихов глас одређује будућност, а не то да ли је опозиција јединствена или не.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa