Opoziciona postignuća i posrnuća

Srpska proevropsko-građansko-nacionalna opozicija tek što se na radost svojih birača ujedinila i počela da beleži uspehe, a onda se raspala oko toga treba li 2. juna izaći na beogradske izbore ili ne.

Zastupnici teze da izbore treba ignorisati (u daljem tekstu Blok 1) drže se stava da vlast, uprkos obećanja koja su data u skladu sa preporukama međunarodnih posmatrača, neće poboljšati izborne uslove i da bi izlazak na birališta dao legitimitet nedemokratskom režimu. Neće mečki na rupu.

Pobornici izlaska (Blok 2) slažu se da nema uslova za slobodne i fer izbore, ali smatraju da ih obećanja data biračima obavezuju da i u takvim uslovima prihvate borbu. Formirali su novu koaliciju pod nazivom „Biram borbu” i tako formalno označili kraj saveza „Srbija protiv nasilja”.

Da sve bude sumornije, posle ujedinjenja koje je predstavljalo veliki uspeh i politički proboj kakvih nije bilo poslednje decenije, akteri „različitih modela borbe” povukli su za sobom istomišljenike. Rezultat je oštro podeljeno biračko telo opozicije.

Iznenadni rascep je dodatno sludeo ovaj prilično pogubljeni narod. Nije slučajno neko anoniman lansirao slogan: Vreme je da ovi odu, ali nije vreme da ovi dođu.

„Borba na izborima na kojima nemaš teoretske šanse da pobediš nije borba već udaranje glavom o zid”, glasi tipičan komentar pobornika neizlaska. „Ne pitamo vas da li hoćete, već vam kažemo da morate, to ste dužni svojim glasačima”, glasi unisono reagovanje pristalica Bloka 2.

Skloni zavereničkim zaključcima, jedni optužuju Dragana Đilasa da se „prodao” Aleksandru Vučiću. Drugi to isto kažu za Miroslava Aleksića. Ko je „krtica”, ko je „naprednjački bot”? Jedino je izvesno da akrobata Vučić ima sve manje trikova u šeširu. Svestan je da mora da prihvati određene ustupke pa je dao zeleno svetlo da se svi lokalni izbori raspišu u isto vreme – ali će učiniti sve da ne ugrozi pozicije naprednjaka.

Ima argumenata i na jednoj i na drugoj strani, ali meni su, iz više razloga, ubedljiviji oni koji pozivaju na izbore: ako kaniš pobediti, moraš učestvovati.

Blok 1 pažljivo izbegava da govori o bojkotu. Valjda pamte fijasko bojkota 2020, koji su tada branili istim argumentima kao sada. Nije bojkot, već „aktivni otpor”. Nije rat, nego „specijalna vojna operacija”. Nije šija nego vrat.

Da bi osnažio stav da Blok 2 čini „strašnu grešku”, front odbijanja više nego problematično tvrdi da su izborni uslovi pre četiri godine bili bolji nego danas. Zar oni koji sada komanduju povlačenje nisu tvrdili da je Vučić u Beogradu izgubio i da je samo zahvaljujući biračkoj migraciji uspeo da stigne do pata-karta pozicije?

Dragan Đilas je pre mesec dana govorio da su promene u Srbiji počele, da ih više ništa ne može zaustaviti i da je ujedinjena opozicija izdržala sve izazove. Sada predsednik Stranke slobode i pravde izjavljuje da „iskreno veruje” da je vlast u problemu ako opozicija ne bude učestvovala na beogradskim izborima.

Da li stratezi „aktivnog otpora” zaista veruju da će se Vučić ozbiljno potresti? Da mu Zapad neće dati legitimitet iako bi možda izgubio deo poverenja nekih partnera? Zar bojkotom i opozicija ne gubi deo sopstvenog legitimiteta pretvarajući se u družinu Pere Kvržice? Zar nije konfuzno kada legitimitet gradskoj vlasti i njenim odbornicima neće da daju oni koji kao poslanici sede u republičkoj skupštini dajući joj legitimitet?

Da li veruju da će animirati birače tako što ih šalju da iz zasede vrebaju neku bolju priliku 2027? Da li se ne plaše da će raspiriti malodušnost čiji su simptomi sve vidljiviji? Nije previše uputno oslanjati se na značajan deo učesnika demonstracija koji su proteste doživljavali kao priliku za druženje, za rekreativno odbrojavanje šetačkih koraka. Posle na piće u obližnji kafić.

Mnogo uzaludno potrošene energija na pravom mestu. Ne treba kriviti samo političare. Građani ne shvataju da se bore za sebe. Dok tu nema odgovornosti, neće je biti ni kod političara.

Neka ovi što su za bojkot objasne kako se time ruše naprednjaci u Beogradu. Ako računaju da će ponovo uspeti da na ulice izvuku desetine hiljada ljudi – greše. Deo je opasno besan, drugi se povlači u apatiju. Bojkot će sve gurnuti u dublji glib.

Poziv na bojkot je poziv na pasivizaciju. Zašto tek tako odustati od pobeda u desetak opština po Srbiji, uključujući i one u prestonici? „Dosta mi je. Vodimo njihove bitke da bi oni bili vlast, a sami ih predaju”, glasi jedan komentar.

Blok 1 deluju gotovo uvređeno što im vlast ne pomaže da pobede dok rizikuje raskole na lokalnom nivou. Mnogo građana želi da vidi leđa naprednjacima i treba odmah otvoriti kampanju i pozvati ih da izađu. Umesto toga, bojkotaši računaju da će se odijum dela opozicionih birača okrenuti prema rivalskom bloku. Nagoveštaj trajnog pucanja jedinstva.

Blok 2 drži se stava da je bolje imati deo nečega nego sve ničega. Moguće da postoji šansa da opozicija posle više od decenije duge vladavine naprednjaka uzme Beograd. Neka se izbori za pročišćeni birački spisak, za nešto više kontrolora, bilo bi dovoljno. Medijski monopol u glavnom gradu ima najmanje negativne efekte.

Ima još vremena, istina malo, da se uz pomoć nezavisnih eksperata pročisti birački spisak. Moglo je i ranije, kada je Vučić u nastupu velikodušnosti poručio: „Evo vam, sedite svaki dan i gledajte, radite šta hoćete, ali u skladu sa zakonom.”

Zar nije realno pomisliti da vlast neće smeti da ide na masovne prevare kao 17. decembra kada zna da je ODIHR počeo da joj dahće za vratom? Pokušaće dozirano, ali to bi lako moglo da se pokaže kao nedovoljno za „veliku pobedu”, koju najavljuju u Beogradu.

Vučićev inženjering ima svoje granice i ako izađe dovoljno birača, to mu neće pomoći, ali Blok 2 morao bi da se osigura: napustiti izbore ako treba i 2. juna ukoliko se dokumentuju prevare i ukoliko policija i tužilaštva budu ćutali kao u decembru.

Značajan broj birača očekuju da se borba nastavi i u neravnopravnim uslovima. Zašto izneveriti one koji žele da glasaju? Zašto se bez borbe odreći prestonice koja raspolaže desetinom državne kase? Što lepo rekla profesorka Biljana Đorđević iz Zeleno-levog fronta: „Bolje izgubiti sa 5:4 nego sa 3:0 jer ste niste pojavili na terenu.”

U pravu je sudija Miodrag Majić kada kaže da je za bojkot izbora „neophodno da imamo izbore – a mi ih nemamo”. A šta je drugo posao opozicionara nego da barem pokušaju da imamo izbore? Ili da još jednom razotkriju šarade naprednjačkog manevrisanja. Vlast se dobija ili na izborima ili na ulici revolucijom. Za ovo drugo nema petlje. Ostaju izbori, pa lagano u osvajanje oslobođenih teritorija. Za početak od Beograda.

Birače ne treba mnogo da brine što su se „njihovi” podelili. Neka izađu 2. juna i zaokruže one koji učestvuju. Birači odlučuju šta će biti. Njihov glas određuje budućnost, a ne to da li je opozicija jedinstvena ili ne.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista