Срби у Бечу не раде само на грађевинским скелама
Од нашег специјалног извештача
Беч – Још од времена кад је био престоница Аустроугарске империје па до данас, Беч у својој историји никад није био једно: град са хомогеним или једнојезичним становништвом. Сада у њему живе припадници 182 народа, 11 мање него што их има у Уједињеним нацијама, а најбројнији међу странцима су Срби.
Према статистици од 1. јануара ове године, у главном граду Аустрије тренутно живи 76.512 људи са српским пасошем. Међутим, када се на то додају они који су се одрекли нашег држављанства да би узели аустријско, па онда припадници друге и треће генерације, али и студенти који се не рачунају у ову статистику, бројка је далеко већа, каже нам Горан Новаковић из Одељења за интеграцију и диверзитет градске управе Беча.
Основни задатак његове канцеларије, чији је мото „интеграција од првог дана”, јесте да пружи подршку досељеницима.
„Ово је нека врста мале школе за мигранте. Учимо их о здравственом систему, о радноправним одредбама, а они постављају питања на матерњем језику. Свако ко дође у туђу земљу, поготово без знања немачког, мора да мења живот. Када хоћете да пријавите место становања, телефон, интернет, за то вам је потребан језик. Ми смо ти који људима пружамо савете, на пример како уписати децу у школу”, објашњава Новаковић.
Али пре него што покуцате на врата његовог одељења да бисте се легално запослили у Аустрији, предвиђен је систем бодовања за послове за које држава објави да су дефицитарни. Он обухвата степен образовања, радни стаж, године и знање језика, али не нужно немачког. Тако да поени могу да се добију и за оне који говоре енглески, а нешто мањи број носи и српски. Ипак, како каже наш саговорник, ако је неко стручњак у области где Аустријанцима фали радна снага, биће одмах примљен, без обзира на познавање језика.
Таквих српских експерата очигледно има, иако су код нас и даље присутни стереотипи да се Срби у иностранству најчешће могу видети на радној скели.
„Структура досељеника се значајно променила током последњих деценија. Више не можете да уђете у било који већи архитектонски биро а да не нађете неког нашег. Слична ситуација је и у ИТ фирмама, а у последње време доста је и лекара. Незанемарљив број чине и адвокати, али то су они који су у Бечу завршили факултет, јер са нашом дипломом права и економије овде можете само да се сликате”, истиче Горан Новаковић.
Овај рођени Београђанин, који већ 30 година живи у Бечу, истиче и један од главних разлога зашто „царски град” привлачи Србе, иако се негде другде више зарађује.
„Недавно сам упознао момка од 26 година који је радио у Сједињеним Државама као стручњак за вештачку интелигенцију. Он је дошао из Америке у Беч, како ми је рекао, јер му је ближе мама и јер сви говоре наш језик. Брзо се запослио као професор на универзитету и добио велику плату, наравно много мању него што је имао у Америци, али мама је мама”, каже Новаковић.
Ипак, судбина многих наших сународника који „одлазе у свет по лову и стандард”, што би рекао Мики Манојловић у серији „Грлом у јагоде”, јесте – деквалификација. То значи да они са високим образовањима, за којима у Аустрији не влада потражња, раде на најнижим позицијама.
„Још увек је популарна грађевина, али и ту је сада огромна конкуренција јер имате Пољаке, Бугаре, Румуне, а некад смо примат над тим држали ми и Турци”, наводи Новаковић.
Чак је и Марија Терезија, једини женски, а уједно и последњи владар династије Хабзбург, наводно рекла да не верује Србима ни кад јој у Бечу љубе скуте – али да су јој потребни. Према речима нашег саговорника, чини се да су потребни и данас.
„Као и сви бивши Југословени, овде смо на гласу као најбоље занатлије. Каже се – што Србин оком види, то руком створи. Наше занатлије овде вредно раде, а Аустријанци их задовољно тапшу по рамену”, каже Новаковић.
Указује и да се у поређењу са другим страним заједницама, српска сматра најинтегрисанијом.
„Наш народ живи модерно, жене раде и разводе се када им прекипи, што се овде изузетно цени. Има и доста мешаних бракова са аустријским становништвом, што са другим заједницама није чест случај. Образованијим слојевима је стало да им и деца наставе тим путем, па су данас гимназије препуне наших ђака. Некада их је у одељењима било по двоје на ’ић’, а сада их је по троје, четворо”, закључује Горан Новаковић, који је у својој канцеларији примио делегацију новинара из Србије, у оквиру пројекта „Пулс Европе”, који се спроводи под покровитељством Европске уније.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


