ВИЛА НА БАЈЧЕТИНСКОМ ЈЕЗЕРУ

Проверавао сам код колеге, родом из тог краја, и знам да је наслов погрешан. Бајчетина није на језеру. Налази се 18 километара јужно од Крагујевца, три брда удаљена од Грошничког (старог) језера. Али, наслов и није нетачан, јер је у стандардни арсенал политичке клевете ушла оптужба која је пратила, на почетку политичке каријере, Вука Драшковића, како, тобоже, има вилу на Женевском језеру.

Сада се пред посланицима у Скупштини Србије указала вила Томислава Николића, коју однекуд зову хацијенда. За разлику од Вука Драшковића он, Николић, вилу, кућу, кућерину, збиља има, а уместо језера тамо је, тврде дојучерашњи пријатељи из странке, некакав рибњак, који се на фотографији, којом су посланици Српске радикалне странке махали пред очима јавности, не види.

Можда је у том рибњаку она златна рибица из бајке која је Николићу, тек устоличеном председнику Српске напредне странке, испунила три жеље од којих су, вероватно, две биле да најзад постане председник и да у завичајном селу има лепу кућу.

Не знам шта је била трећа жеља, али, како ствари стоје, добро би било да је пожелео да га рибица спаси од старих пријатеља и кумова, а неки од њих, тврди Николић, долазили су и на мобу у претходних седам година колико се кућа гради.

Да су долазили и то с метром у руци, види се из навода који би ваљда требало да нас запрепасте. Купатило има 35 квадратних метара. Замишљам неког старог другара како одлази у купатило, тобож да опере руке, вади метар из џепа, записује на цедуљи „седам пута пет” и архивира сазнање да га извади у каквом згодном тренутку. Посебно се још наглашава да су у купатилу италијанске плочице, само што не кажу издајничке, јер би правом радикалу личило ваљда да је лепио српске.

Тако је преко ноћи, од колега с којима је отео зграду Магистрата у Земуну, Николић оптужен да је лопов и издајник. Само је питање којим редом су та сазнања стизала до њих. Гордана Поп-Лазић вајка се да нас је Николић све преварио. „Обмануо је”, каже посланик СРС-а, „јавност представљајући се као фин и скроман човек”, кад оно...

Николић каже оно што је толико логично да просто боде очи. Оваква кућа не зида се за месец дана, од када се растао са старим пајташима,изјављујеи додаје да су сви знали за ту кућу. Јесу знали, али су, изгледа, на то гледали другим очима. Прогледали су тек када су „пре два дана фотографије добили од грађана”.

Поонима које је Николић преварио градећи се да је скроман човек, испада да је ту кућерину на више спратова сазидао од часа кад се с њима растао, што је немогуће све да му је Мантер лепио плочице, а тајкуни удруженим снагама мешали бетон.

Али, истина, у овом случају мало кога занима. Они којима није успело да им из тела изветри отров ондашњег РТС-а још верују да Вук Драшковић има вилу на оном студеном језеру, што је онда, пре петнаестак година, ако не и више, био кључни доказ да је страни плаћеник. Сад да Николић извади рачун за сваки цреп, а плочице обавезно, нико му не би веровао да није продао „веру за вечеру”. Другим речима, стрела је одапета.

Није то ништа ново у политичким ратовима, који су утолико прљавији што је више страсти у игри, а није ново ни сазнање да су ратови најпрљавији међу дојучерашњим пријатељима, посебно када покушавају да освоје исту бирачку популацију.

Сад би верне присталице Војислава Шешеља да нас убеде како се Томислав Николић преко ноћи преметнуо, ваљда уз помоћ оне златне рибице, док је још пре месец дана, док је био с њима, био фин и скроман човек.

Радикали, вероватно с правом, рачунају да та њихова неприкривена превртљивост њима неће да науди, колико ће да науде Томиславу Николићу, мерећи његово купатило.

Николић, пак, каже да та кућа у Бајчетини има само за њега неку вредност, али да је „на Дедињу вредела би пет милиона евра”. Кад смо већ код Дедиња, ред је да се подсетимо да држава води спор са наследницима Слободана Милошевића с намером да им одузме ону кућерину коју је покојни председник откупио за тричавих две хиљаде немачких марака. Било је јефтино, ваљда зато што нема рибњак.

Не греши читалац ако мисли да му ја сугеришем закључак да је политика један од уноснијих послова у транзиционој Србији.

Главни уредник недељника „Време”