VILA NA BAJČETINSKOM JEZERU

Proveravao sam kod kolege, rodom iz tog kraja, i znam da je naslov pogrešan. Bajčetina nije na jezeru. Nalazi se 18 kilometara južno od Kragujevca, tri brda udaljena od Grošničkog (starog) jezera. Ali, naslov i nije netačan, jer je u standardni arsenal političke klevete ušla optužba koja je pratila, na početku političke karijere, Vuka Draškovića, kako, tobože, ima vilu na Ženevskom jezeru.

Sada se pred poslanicima u Skupštini Srbije ukazala vila Tomislava Nikolića, koju odnekud zovu hacijenda. Za razliku od Vuka Draškovića on, Nikolić, vilu, kuću, kućerinu, zbilja ima, a umesto jezera tamo je, tvrde dojučerašnji prijatelji iz stranke, nekakav ribnjak, koji se na fotografiji, kojom su poslanici Srpske radikalne stranke mahali pred očima javnosti, ne vidi.

Možda je u tom ribnjaku ona zlatna ribica iz bajke koja je Nikoliću, tek ustoličenom predsedniku Srpske napredne stranke, ispunila tri želje od kojih su, verovatno, dve bile da najzad postane predsednik i da u zavičajnom selu ima lepu kuću.

Ne znam šta je bila treća želja, ali, kako stvari stoje, dobro bi bilo da je poželeo da ga ribica spasi od starih prijatelja i kumova, a neki od njih, tvrdi Nikolić, dolazili su i na mobu u prethodnih sedam godina koliko se kuća gradi.

Da su dolazili i to s metrom u ruci, vidi se iz navoda koji bi valjda trebalo da nas zaprepaste. Kupatilo ima 35 kvadratnih metara. Zamišljam nekog starog drugara kako odlazi u kupatilo, tobož da opere ruke, vadi metar iz džepa, zapisuje na cedulji „sedam puta pet” i arhivira saznanje da ga izvadi u kakvom zgodnom trenutku. Posebno se još naglašava da su u kupatilu italijanske pločice, samo što ne kažu izdajničke, jer bi pravom radikalu ličilo valjda da je lepio srpske.

Tako je preko noći, od kolega s kojima je oteo zgradu Magistrata u Zemunu, Nikolić optužen da je lopov i izdajnik. Samo je pitanje kojim redom su ta saznanja stizala do njih. Gordana Pop-Lazić vajka se da nas je Nikolić sve prevario. „Obmanuo je”, kaže poslanik SRS-a, „javnost predstavljajući se kao fin i skroman čovek”, kad ono...

Nikolić kaže ono što je toliko logično da prosto bode oči. Ovakva kuća ne zida se za mesec dana, od kada se rastao sa starim pajtašima,izjavljujei dodaje da su svi znali za tu kuću. Jesu znali, ali su, izgleda, na to gledali drugim očima. Progledali su tek kada su „pre dva dana fotografije dobili od građana”.

Poonima koje je Nikolić prevario gradeći se da je skroman čovek, ispada da je tu kućerinu na više spratova sazidao od časa kad se s njima rastao, što je nemoguće sve da mu je Manter lepio pločice, a tajkuni udruženim snagama mešali beton.

Ali, istina, u ovom slučaju malo koga zanima. Oni kojima nije uspelo da im iz tela izvetri otrov ondašnjeg RTS-a još veruju da Vuk Drašković ima vilu na onom studenom jezeru, što je onda, pre petnaestak godina, ako ne i više, bio ključni dokaz da je strani plaćenik. Sad da Nikolić izvadi račun za svaki crep, a pločice obavezno, niko mu ne bi verovao da nije prodao „veru za večeru”. Drugim rečima, strela je odapeta.

Nije to ništa novo u političkim ratovima, koji su utoliko prljaviji što je više strasti u igri, a nije novo ni saznanje da su ratovi najprljaviji među dojučerašnjim prijateljima, posebno kada pokušavaju da osvoje istu biračku populaciju.

Sad bi verne pristalice Vojislava Šešelja da nas ubede kako se Tomislav Nikolić preko noći premetnuo, valjda uz pomoć one zlatne ribice, dok je još pre mesec dana, dok je bio s njima, bio fin i skroman čovek.

Radikali, verovatno s pravom, računaju da ta njihova neprikrivena prevrtljivost njima neće da naudi, koliko će da naude Tomislavu Nikoliću, mereći njegovo kupatilo.

Nikolić, pak, kaže da ta kuća u Bajčetini ima samo za njega neku vrednost, ali da je „na Dedinju vredela bi pet miliona evra”. Kad smo već kod Dedinja, red je da se podsetimo da država vodi spor sa naslednicima Slobodana Miloševića s namerom da im oduzme onu kućerinu koju je pokojni predsednik otkupio za tričavih dve hiljade nemačkih maraka. Bilo je jeftino, valjda zato što nema ribnjak.

Ne greši čitalac ako misli da mu ja sugerišem zaključak da je politika jedan od unosnijih poslova u tranzicionoj Srbiji.

Glavni urednik nedeljnika „Vreme”