Прва (и једина) победа
Црна Гора је у последњих 17 година прешла пут од чланице СФРЈ, потом СР Југославије и, на крају, државне заједнице Србија и Црна Гора до независне државе. За то време у њој су одржана два референдума. На првом, 1992. године, грађани су се масовно (95,96 одсто) определили за заједнички живот са Србијом, на другом, 21. маја прошле године, гласовима 55,5 одсто оних који су изашли на референдум, Црна Гора је постала самостална држава.
Ниједан од два референдума није битније утицао на живот Срба у Црној Гори. Други им је, иако то парадоксално звучи, донео олакшање, јер су месецима пре њега у медијима за све што није добро у Црној Гори углавном оптуживани Срби. После референдума пропаганда је спласнула.
На живот Срба у Црној Гори највише је, заправо, утицао расцеп у владајућој Демократској партији социјалиста средином 1997. и потом пораз Момира Булатовића од Мила Ђукановића, у другом кругу трке за председника републике. У првом кругу, 5. октобра 1997, за Булатовића је гласало 147.615 грађана, а за Ђукановића 145.348. Четрнаест дана касније Булатовић је добио 169.257 гласова, а Ђукановић 174.745 и постао председник Црне Горе.
После тог пораза Булатовића, црногорски Срби редом су губили изборе на републичком нивоу. Последњи пораз доживели су приликом усвајања Устава, двотрећинском већином, у Скупштини Црне Горе. Овога пута поражени су и сопственим гласовима, јер су многи од њих, на последњим изборима, гласали за Покрет за промјене Небојше Медојевића коме су омогућили да постане, уз Српску листу, најјача опозициона групација. Овде се верује да се Медојевић могао "извући" у очима својих српских бирача, да је макар успео да сачува српски језик од уставне деградације.
Али, од тога што су постали губитници, Србе у Црној Гори много више погађа то што су све више маргинализовани у друштвеном животу најмлађе државе на свету, управо због тога што су Срби. Иако их, према актуелном попису с краја 2003. године има 31,99 одсто, нема их на државним функцијама, директорским позицијама у предузећима и школама, међу руководиоцима полиције, медија... То што су се определили као Срби донело им је само невоље. Чинило се да за њих не мари ни Србија, за коју су, говорило се овде, сви грађани Црне Горе Црногорци, као што су сви грађани Босне и Херцеговине Босанци.
Ипак, прву и, бар још неко време – једину, политичку победу, после десет година, црногорски Срби су остварили далеко од Подгорице – у скупштини Србије, где је изгласан закон о држављанству према којем Срби ван Србије добијају сва права као грађани који сада живе у Србији. Конкретно, за Србе из Црне Горе то значи могућност да школују децу, да се лече у Србији под истим условима као грађани Србије, да у иностранству имају заштиту дипломатско-конзуларних представништва Србије, која се налазе готово у свим земљама света, итд. Сачуваће, истина заобилазним путем, сва она права која су уживали у државној заједници Србија и Црна Гора, која није ни срушена њиховом вољом.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
