Једина становница Кинароса ипак није усамљена

Од нашег дописника

Атина – Сваке године, некако пред празнике, овдашњи медији, понеки званичник, обалска стража и многи Грци сете се Ирини Кацотурци, једине становнице грчког острвцета Кинарос у Егејском мору, другог најзападнијег острва Додеканеза, далеко у мору западно од Калимноса и Лероса и источно од Аморгоса.

Каменито парче копна у морском плаветнилу, без светионика, површине од око четири и по квадратна километра, далеко је од насељених подручја и туристичке гужве. На овом острву већ 20 година потпуно сама живи ова храбра жена, која ће ускоро напунити 80 година. Због ведрине оставља утисак да је много млађа. Са радошћу дочекује малобројне госте јер су јој месецима друштво само небо, море и домаће животиње. Ипак, тврди да није усамљена.

Недавно је госпођу Рини, како је зову Грци, посетила екипа јутјуб канала „Јес теори”, која је је трагала за најусамљенијим људима на свету и снимала приче о њима. Дочекала их је са широким осмехом којим је пропратила сваку своју реченицу. Госте из „белог света” угостила је домаћим ликером, показала им фотографије из младости, сина, покојног мужа, причала о ћеркама које ретко долазе...

Ипак, каже, најдража јој је била посета председнице Грчке Катерине Сакеларопули, која је пре две године, пред Ускрс, с њом провела добар део дана, обишла мајушно каменито острво, седела и фотографисала се на највишој стени. Понудила јој је, по ко зна који пут, да се с усамљеног острва пресели ближе цивилизацији, али је Ирини то одлучно одбила.

„Не желим да оставим острво, не смета ми што сам сама, нисам усамљена. Важно је да будете срећни где год се налазили, није важно да ли сте богати. Све је добро док могу сама да се старам о себи и уживам у овој тишини и спокојству”, објашњавала је Рини своју одлуку да не напушта острво.

Овде је дошла с родитељима као беба, у тешким годинама Другог светског рата, и жели да остане на острву, како је то јавности пренела председница Сакеларопули, да „чува улаз у Егеј”. С породицом је после рата емигрирала у Аустралију и у туђини провела готово две деценије. Рини и супруг су 2000. године одлучили да се преселе на тада већ пусто острво Кинарос, на којем је давне 1951. године, према Иринином сећању, живело 12 становника, пет породица.

Каже да су она и супруг провели лепих десетак година у миру и тишини, ловећи рибу и на крају дана пијуцкајући ракију. Али, пре 11 година супруг је умро и Ирини је остала сама. Живи у каменом кућерку на чијем је равном крову насликана грчка застава. Узгаја овце и нешто живине, има и пса. Струју добија преко соларних панела, има фрижидер, једе рибу и даље сама сваког дана попије понеку чашицу ракије ципуро, слуша радио, користи се сателитским телефоном... И чека сина, који живи на суседном острву Калимнос и с њом проведе неколико месеци годишње.

„Господарици Кинароса”, како је називају они који је посећују чамцем, једном недељно дотурају неопходне производе и проверавају каквог је здравља. Она у башти направљеној на камењару гаји поврће, устаје у цик зоре, бави се домаћим животињама, спрема храну и увече рано иде на спавање. Сигурна је да живи на најлепшем месту на свету.

Ово је и место на којем се размножава егејски галеб, а на врху острвцета откривено је археолошко налазиште које сведочи да је у давним временима ту било мање село. Многе успомене чува и капела Светог Ђорђа из 1878, коју је подигао њен деда и у чијој је близини сахрањен њен супруг. У малом дворишту испред капеле је и меморијална плоча у знак сећања на припаднике војног ваздухопловства чији се хеликоптер 2016. срушио над Кинаросом.

Каже да се не плаши невремена, али да се боји да ће данашња времена на њено острво довести неке непознате људе.  

„Не бих могла да поднесем да морам неком да предам острво, да дођу странци. Немам ништа против тих несрећних људи, али се плашим да ће, кад мене више не буде било, моје острво бити препуштено странцима”, каже Рини и отворено каже да се највише брине „да не дођу Турци”.