Жи­вот и смрт у три тач­ке

Жи­во­јин Ра­ко­че­вић

Је­дан пр­во­мај­ски пут узео је рат­не 1999. жи­во­те тро­чла­не по­ро­ди­це Пе­тро­вић из Гра­ча­ни­це. Де­ца Ма­ри­ја, Ни­ко­ла и њи­хо­ва ба­ка Сми­ља­на стра­да­ли су у ауто­бу­су „Ниш-екс­пре­са”, ко­ји је са­о­бра­ћао од Ни­ша до При­шти­не. Да би се схва­ти­ла њи­хо­ва суд­би­на и при­ро­да не­сре­ће ко­ја је за­де­си­ла овај про­стор да­нас, два­де­сет пет го­ди­на ка­сни­је, мо­ра по­но­во да се кре­не на пут, мо­ра­ју да се по­се­те три спо­ме­ни­ка ко­ји по­ве­зу­ју ову тра­ге­ди­ју.

Пр­во спо­мен-обе­леж­је се на­ла­зи по­ред мо­ста на ко­јем је бом­ба НА­ТО-а ис­па­ље­на из ави­о­на, пре­се­кла ауто­бус на­по­ла и пре­тво­ри­ла га у кр­ва­во ва­тре­но клуп­ко пут­ни­ка и ме­та­ла у се­лу Лу­жа­не код По­ду­је­ва. Ов­де су у де­ли­ћу се­кун­де из­дах­ну­ли Ма­ри­ја, Ни­ко­ла, Сми­ља­на – Ср­би, Ал­бан­ци и је­дан чо­век ко­ји је из­над све­га по­што­вао дру­ге и дру­га­чи­је.

„Ле­жи угље­ни­са­но те­ло с по­диг­ну­тим ру­ка­ма, при­ла­зе да га од­не­су и ка­ко га до­дир­ну, оно се рас­пад­не. Ни­чег ни­је би­ло што ни­је са­го­ре­ло”, све­до­чио је, пре не­ко­ли­ко го­ди­на, за „По­ли­ти­ку” Бо­бан Се­ку­лић, сни­ма­тељ РТВ При­шти­на. Ње­га и Го­ра­на Ко­при­ви­цу, на истом пу­ту, га­ђа­ла је ави­ја­ци­ја, пре­жи­ве­ли су и сти­гли да по­ша­љу сли­ке због ко­јих ће, већ су­тра­дан, НА­ТО са­оп­шти­ти да је ауто­бус „слу­чај­но по­го­ђен” и да су ци­ља­ли мост ко­ји слу­жи за снаб­де­ва­ње ју­го­сло­вен­ске вој­ске и спе­ци­јал­них сна­га ко­је де­лу­ју из­ме­ђу При­шти­не и По­ду­је­ва. Мост ни­је био ни­ка­кав стра­те­шки обје­кат, а ма­ле­на ре­ка Лаб се увек мо­гла пре­мо­сти­ти и пре­га­зи­ти, јар­ко­цр­ве­ни мул­ти­ет­нич­ки ауто­бус је спа­љен, а порт­па­ро­ли су из­ве­сти­ли да, нај­моћ­ни­ја си­ла ко­ју је свет до та­да ви­део, на­сто­ји да „из­бег­не на­но­ше­ње ште­те ци­ви­ли­ма ко­ји су се на­шли усред су­ко­ба на Ко­со­ву”.

Мост у Лу­жа­ну и на­се­ље око ње­га да­нас су са­свим обич­на, иди­лич­на сли­ка. Се­ло на ре­ци. Ку­ће Ср­ба чи­ји су се зи­до­ви де­це­ни­ја­ма на­зи­ра­ли из ра­сти­ња одав­но су не­ста­ле. Го­то­во ис­под мо­ста је не­чи­ји дом с ма­лим пла­сте­ни­ком: сре­до­веч­на го­спо­ђа из­но­си цве­ће на те­ра­су. С оне стра­не ре­ке је спо­ме­ник с нат­пи­сом на ал­бан­ском: „Сва­ки пут се се­ти­мо про­ле­ћа ’99, твој пор­трет се по­ја­вљу­је као зве­зда на не­бу!” Он­да сле­де име­на жр­та­ва Ал­ба­на­ца – децe, женa, старцa, сре­до­веч­них љу­ди; за пет осо­ба пи­ше да су не­ста­ле и та­ко се ре­ђа све до бро­ја 32, иза ко­јег сто­је три тач­ке (...). Ис­под све­га, јед­но­став­но пи­ше: „Сла­ва!”

Шта се кри­је у те три тач­ке? Ко је ба­цио бом­бу и ко је у ауто­бус „Ниш-екс­пре­са”, усред ра­та, пу­стио то­ли­ко Ал­ба­на­ца?

Ов­де не­ма од­го­во­ра и мо­ра се кре­ну­ти на не­ки дру­ги пут да би се схва­ти­ло ка­ко је у три тач­ке ал­бан­ског спо­ме­ни­ка стао уга­ше­ни жи­вот тро­је Пе­тро­ви­ћа, у њи­ма је јад мај­ке, пет­на­е­сто­го­ди­шње де­вој­чи­це Ма­ри­је и две го­ди­не ста­ри­јег Ни­ко­ле, ко­ја је ме­си­ла хлеб и ра­до­ва­ла се де­ци, ка­да је на ра­ди­ју чу­ла вест да је бом­ба НА­ТО-а по­го­ди­ла све што она има. У Гра­ча­ни­ци, на гро­бљу, дру­ги је спо­ме­ник и све је мно­го ја­сни­је, ин­ти­ма по­ро­ди­це у ко­јој се ви­ди да не­срећ­ни отац Дра­ги­ша и мај­ка Зо­ри­ца је­два че­ка­ју да се при­дру­же сво­јој де­ци. Они од­не­гу­ју сва­ку трав­ку ко­ја ник­не из­над њи­хо­ве де­це. „Кад би мо­гли жи­ви да уђе­мо у овај гроб”, по­на­вља­ју већ че­тврт ве­ка. На ње­му је све скром­но, с ма­ло тек­ста, јер ко­сов­ски Ср­би и нај­ве­ће тра­ге­ди­је пред­ста­вља­ју све­де­но и тр­пе­љи­во. Ти­ши­на, мук, за­бо­ра­вље­ност и са­мо­ћа, по­кри­ли су и оста­ле њи­хо­ве су­на­род­ни­ке из ауто­бу­са у ко­јем је би­ло, пре­ма раз­ли­чи­тим по­да­ци­ма, из­ме­ђу 46 и 60 пут­ни­ка. И они су ста­ли у три тач­ке с ме­ста тра­ге­ди­је, за­јед­но с го­спо­ди­ном од­го­вор­ним за по­след­њи пут и пу­то­ва­ње.

„Раз­го­ва­ра­ла сам са Зо­ри­цом Пе­тро­вић, ка­же да ни­шта не зна о па­ра­сто­су, ни­ко им се ни­је ја­вио. У сва­ком слу­ча­ју њих дво­је из­ла­зе на гроб, али она не зна тач­но вре­ме”, ја­вља но­ви­нар­ка Је­ле­на Ђор­ђе­вић. Она при­па­да рет­ким осо­ба­ма ко­је ула­зе у ти­ши­ну по­ро­ди­це, јер љу­ди­ма што су, две и по де­це­ни­је, пре­се­ље­ни на гро­бље вре­ме не зна­чи ни­шта.

Да би се раз­у­ме­ла и има­ла ма­кар де­ли­мич­на сли­ка о раз­ме­ри ра­та и тра­ге­ди­је по­треб­но је пре­ћи тре­ћи пут и сти­ћи до тре­ћег обе­леж­ја ис­пред Основ­не шко­ле „Краљ Ми­лу­тин” у Гра­ча­ни­ци. На ње­му ја­сно пи­ше да су: Ма­ри­ја и Ни­ко­ла „по­стра­да­ли од НА­ТО агре­со­ра  1. 5. 1999.” и да су „спо­мен пло­чу по­ди­гле ге­не­ра­ци­је 1984. и 1982”. На тој пло­чи ко­ја ви­ше под­се­ћа на школ­ску клу­пу или па­но ге­не­ра­ци­ја ко­је су за­вр­ши­ле шко­лу, Пе­тро­ви­ћи ле­пи и са бла­гим ли­ци­ма из­гле­да­ју као да из­ла­зе из бе­лих цве­то­ва. Иза њих су учи­о­ни­це и вит­ки спо­ме­ник Све­тог кра­ља Ми­лу­ти­на. Ту, по­ред ње, јед­на мла­да мај­ка ка­же: „Учи­мо да хо­да­мо”, док за ру­ку др­жи не­си­гур­ну де­вој­чи­цу са оба­ве­зном ма­шни­цом на вр­ху гла­ве.

„Ни­сам ти се ја­ви­ла, знаш да сам у ауто­бу­су”, че­сто од­го­ва­ра при­ја­те­љи­ца, чи­нов­ни­ца углед­не ме­ђу­на­род­не ми­си­је, док пу­ту­је из При­шти­не до Гра­ча­ни­це. У ауто­бу­су се не го­во­ри срп­ски, два­де­сет пет го­ди­на ка­сни­је Ср­би и Ал­бан­ци не пу­ту­ју за­јед­но.

Ко је он­да, пре то­ли­ко вре­ме­на, усред кр­ва­вог ра­та из Ни­ша до Мер­да­ра при­мао пут­ни­ке Ср­бе, а од Мер­да­ра – кроз оп­шти­ну По­ду­је­во – до мо­ста у Лу­жа­ну, пут­ни­ке Ал­бан­це?

Чо­век се зо­ве Ву­ка­дин Је­лић, во­зач по­след­њег пра­вог мул­ти­ет­нич­ког ауто­бу­са на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. Гра­ђа­нин ко­ји је са­мо ра­дио свој по­сао и узи­мао пут­ни­ке, гра­ђа­не. Та­ко је на ста­ни­ца­ма, на пу­ту у По­ду­је­ву по­тро­шио сво­је, и зе­маљ­ско вре­ме сво­јих пут­ни­ка. Вре­ме на мо­сту у Лу­жа­ну по­кло­пи­ло се с вре­ме­ном НА­ТО бом­бе. За­то да­нас пут из­ме­ђу три спо­ме­ни­ка нај­бо­ље по­зна­је во­зач Ву­ка­дин Је­лић, чо­век без спо­ме­на, без ули­це и со­ка­ка ко­је је по ње­му тре­ба­ло на­зва­ти, чо­век без мр­жње што је стао у оне три тач­ке по­ред мо­ста, иза бро­ја 32.

Хо­ће ли ико раз­у­ме­ти шта је он по­ру­чио и ко­јим су је­зи­ком на мо­сту у Лу­жа­ну, у ауто­бу­су „Ниш-екс­пре­са”, по­след­њи пут го­во­ри­ли Пе­тро­ви­ћи Ма­ри­ја (1986) и Ни­ко­ла (1982) са сво­јим ал­бан­ским вр­шња­ци­ма из по­ро­ди­це Ко­па­ла, Ар­је­том (1985) и Џа­ви­том (1983). Бом­ба НА­ТО-а их ни­је раз­ме­ла, „мир и сло­бо­да” ко­ји су с њом сти­гли ни­су их раз­у­ме­ли, а мр­жња и страх су, чи­ни се, за­у­век раз­дво­ји­ли оне ко­ји су пре­жи­ве­ли. За­то да­нас, да­ле­ко од гра­да, јед­на мај­ка гу­ра де­те у ко­ли­ци­ма око спо­мен-обе­леж­ја у Гра­ча­ни­ци, у тра­ви спа­ва­ју пси, де­ца се игра­ју. На плоч­ни­ку на­цр­та­на пра­ви­ла игре – смер­ни­це и пу­то­ка­зи...