Ера Боре Станковића

Протеклих дана у Београду је одржан завршни турнир Лиге шампиона, на којем су се за пехар тог Фибиног такмичења борили клубови који не само да нису шампиони у својим земљама, већ и не припадају крему европске кошарке. Лига шампиона је треће по квалитету клупско такмичење у Европи, иза два која организује ЕКА (Јуролиг комершал асетс) – Евролиге и Еврокупа. Фиба је основала своје ново такмичење пре осам година, с намером да добије дугогодишњи рат са Евролигом (Еком) и тако врати најбоље европске клубове под своје окриље. То се није догодило, па Фиби остаје само то да се сећа славних дана када je под њеном капом билo све што вреди у светској кошарци, мимо НБА лиге.

А како је све почело… Како је Фиба трасирала пут ка свом најбољем производу; и како је он завршио у „рукама приватних лица из Барселоне”…

Кључна личност у оснивању и вођењу Купа шампиона – претече Евролиге – био је један Србин: Бора Станковић. Први кораци су направљени у време док је био помоћник генералног секретара Светске кошаркашке федерације (Фиба) Вилијама Џонса.

– Као генерални секретар Кошаркашког савеза Југославије одлазио сам на Фибине састанке, на такозвану Сталну конференцију европских земаља која се одржавала једном годишње, у касну јесен – записао је у својој аутобиографији „Игра мог живота” Бора Станковић. – На једној од тих конференција, крајем 1957, одлучили смо да уведемо куп за прваке европских земаља. Куп шампиона смо покренули по угледу на фудбал. Ту је важну улогу одиграо Рајмундо Сапорта, у то време шеф кошаркашке секције Реала и потпредседник фудбалског клуба, дакле десна рука Сантијага Бернабеуа. Реал је тада био једини фудбалски првак Европе, па смо преко Сапорте имали доста информација о организацији тог такмичења. Као и у фудбалу, први пехар смо добили од француског листа „Екип”.

Фудбал је свој Куп шампиона покренуо две и по године раније, а ривали на првом мечу били су наш Партизан и Спортинг у Лисабону (3:3, 4. септембар 1955). Први кошаркашки сусрет одиграо се у бриселској хали из 19. века („Пале ди миди”), 22. фебруара 1958, а домаћи Ројал IV Андерлехтоаз је савладао луксембуршки тим Ецелу из Етелбрика са 82:43.

Како је Станковић навео у својој аутобиографији, Џонс је све комисије састављао по истом, политичком принципу…

– Комисија којој је поверено да организује такмичење, да бира судије и све остало, била је састављена по типичном Џонсовом рецепту: двојица из источних земаља, двојица са Запада и један неутралац. Са Истока су били Чехословак Мирослав Криж и Рус Николај Семашко, са Запада Француз Робер Биснел и Шпанац Рајмундо Сапорта, а „неутралац”, Југословен – био сам ја. Џонс је био први директор те комисије. Упутили смо позиве шампионима европских земаља. Прве године, 1958, било их је 14, а совјетски АСК из Риге у финалу је био бољи од бугарског Академика. Југославију је представљала Олимпија из Љубљане, а већ следеће сезоне учествовао је мој ОКК Београд и стигао до свог првог од три полуфинала. То је равно данашњем фајнал фору Евролиге. Био је то први у низу великих успеха наше кошарке која није дала толико клупских шампиона као шпанска или италијанска, које су имале странце, или Совјетског Савеза чији је најбољи клуб увек чинила малтене совјетска репрезентација. Међутим, наши играчи, тренери и судије су оставили толико дубок траг да би историја овог такмичења била празна без њих.

Првих година такмичење је имало низ слабости. Неки италијански клубови одбијали су да играју на отвореним теренима, па су суспендовани, неки из сиромашнијих земаља су отпадали, јер нису имали новац за пут, неки мечеви су играни на неутралном терену због политичких разлога (совјетски клубови против шпанских и израелских)...

– Постојале су и разне друге смицалице. Рецимо, ОКК Београд, чији сам ја био тренер, у полуфиналу друге сезоне Купа шампиона савладао је екипу бугарског Академика код куће са десет поена разлике, а у реваншу су нам судиле домаће судије и изгубили смо са 17 разлике. Правила су била таква да су домаћи арбитри могли да суде уколико се не појаве неутрални, а румунске судије нису дошле, јер им Бугари свесно нису послали карте за пут. Радили су то и други... А онда смо увели комесара, чији је главни задатак био да контролише две ствари – време и резултат – пошто су неретко домаћи записничари крали и време и поене. Да будем искрен, и југословенски клубови су се довијали на исте начине тих година...

(У наредном броју: Први фајнал фор био је 1966.)