Електронски четвороугао без пишчевог лика

Речита унука писца, сликарка и костимограф Зора Живадиновић Давидовић (1932–2018) у више сусрета говорила је потписнику ових редова да „њен деда Бора”, сумњичаво гледа одозго”. Као и да био био јако љут што „падамо на ситницама”, као што је она „да на улазу у Врање не постоји табла којом се означава пут до његове родне куће у Баба Златиној улици”. Она као да је била изасланик неког дединог намћорлука у гунђању на све и свашта. Портретисала је речима искрено његов карактер.

У години када се обележава век и по од рођења, када се многи запитају над портретом непознатог аутора, толико пута виђеног и коришћеног Бориног оронулог лика – да ли је могуће да је на овој слици писац имао само педесет година? Визуелно, али и драматуршки ми немамо писца Станковића, у неком од електронских формата (филм, драма, ТВ серија, документарно играна прича) да видимо те различите наслаге слојева животних дешавања од којих је рано страдао.

Личи као да је писац желео сопственост и многе личне особине да дарује јунацима Митки, Газда Младену, Софки, Арси, Ефенди-Мити, Парапути, Јовчи , а да себе сакрије иза те „сликовнице” иконописаних карактера. Они су истурени. Пишчев лик је остао у другом плану. Потпуно (не)итересантан за визуелизацију као „свет за себе”. Целог свог кратког живота од пет деценија и кога месеца више.

Данас у филмским архивима нема ни једног снимка „живог” Боре, иако су ту снимци његових скадарлијских дружбеника Чича Илије Станојевића, Жанке Стокић, Саве Тодоровића, па и Бранислава Нушића и других. Има и записа о Милану Огризовићу, као и новинарима „Политике” из времена након краја Првог земаљског рата. Нема Боре. И слике су ретке.

„Деда је, како ми је мајка препричавала, пред смрт био јако повучен. Ћутљив. Није волео да се много „меша са људима”. Готово да се сакривао, комуницирајући само са супругом Гином и ретким пријатељима који су га посећивали. Критике после завршетка рата је тешко примао и много патио, онако болестан. Нису га тешиле ни речи охрабрења Иве Андрића са којим се сретао до пред смрт. Није га било међу новинарима у његовим омиљеним кафанама. Нису га виделе тадашње камере. Био је потпуно и јавно заборављен. Критике које су у штампи објављиване нису давале простора да се појави његова слика или да га снимају. Био је жигосан и у томе је сагорео”, остале су записане речи Зоре Живадиновић Давидовић у једном од наших розговора.

Драму „Циганка” по мотивима „Коштане” 1953. године режираће Војислав Нановић, сценаристички филм ће потписати књижевник Александар Вучо, а инспиративно Станковићево дело наћи ће се и у режијском опусу Славољуба Стефановића Равасија који ће 1976. године на ТВ Београду режирати „Коштану” са Љубом Тадићем у лику Миткета. Снежана Савић се појавила у лику Коштане, тада још као студенткиња завршне године ФДУ.

Уследиће и „епохално”, по оцени критичара лош филмски пројекат „Нечиста крв”, архитекте и редитеља Стојана Стојчића, који ће у Врању окупити моћну глумачку екипу: Љубу Тадића, Радета Шербеџију, Мету Јовановског, Ружицу Сокић ... Пре пет година гледали смо телевизијску серију „Нечиста крв – Грех предака” по прерађеном сценарију Војислава Нановића који је адаптирала Милена Марковић. Режију је потписао Милутин Петровић.

Мимо свога творца, филмско-телевизијском трасом корачали су са довољно повода за различите критичарске оцене глумачки тумачени Борини јунаци. Он као писац није се појављивао. Није било за њега места, или он није желео? Као ни за живота, па и после смрти, остао је у сенци свога дела. Без и једног аутобиографског филма. Драме. Серије. Играно документарне приче... Као и у животу, сам самцит.

Мрак над овом тезом подиже пре две деценије урађена телевизијска драма „Бора под окупацијом” (РТС, 2006.) у којој се писац „уживо појављује”, са свим својим врлинама и манама. Сценарио драме је дело књижевника Јована Радуловића. Драму је режирао Мишко Милојевић. У насловној улози тумачећи лик Борисава Станковића појавио се Небојша Љубишић. Лик пишчеве супруге Гине тумачила је Анита Манчић. Светислав Гонцић је играо лик књижевника Петра Кочића. У овој ТВ драми први пут смо видели Бору Станковића са својим теретом који носи пред крај живота. Први и последњи пут писац се „појавио” као визуелни лик из историје. Користан гост електронских медија за будућа времена.

Редитељу Мишку Милојевићу, ТВ синеасти, који неурохируршки промишља позориште у његовом ТВ формату, сценарио Јована Радуловића драме „Бора под окупацијом” дао је „комад приче” и пружио прилику да направи портрет писца пред смрт. Можда је то и најбољи „оригинал фалсификата” портрета писца непознатог аутора. До неке следеће прилике за електронску визуелизацију лика књижевника Боре „баба Златиног”.

О могућности да се Бора као књижевник појави у неком од телевизијских формата чули смо те 2013. године од Зоре Живадиновић Давидовић, следеће: „Не верујем да данас постоји таква смеша самопоуздања и искуства, а да се неке ствари не претворе у телевизијску декаденцију голе комерцијализације и површности. Не примећујем интерес РТС-а, да се озбиљније позабави својим драмским програмом. У таквој ситуацији, кога још занима Бора Станковић, осим ако се не користе његови ликови као поштапалице за површни карактеризацију једног времена у Врању и старом делу Србије”.

Пишчев кратки живот, детињство, одрастање, а посебно живот у Првом светском рату препун је тајни. За актуелно талентоване српске драматурге захвалан је то простор који још увек није „под окупацијом”. Питање је да ли је телевизијски интересантан за ослобођење креације?