Elektronski četvorougao bez piščevog lika

Rečita unuka pisca, slikarka i kostimograf Zora Živadinović Davidović (1932–2018) u više susreta govorila je potpisniku ovih redova da „njen deda Bora”, sumnjičavo gleda odozgo”. Kao i da bio bio jako ljut što „padamo na sitnicama”, kao što je ona „da na ulazu u Vranje ne postoji tabla kojom se označava put do njegove rodne kuće u Baba Zlatinoj ulici”. Ona kao da je bila izaslanik nekog dedinog namćorluka u gunđanju na sve i svašta. Portretisala je rečima iskreno njegov karakter.

U godini kada se obeležava vek i po od rođenja, kada se mnogi zapitaju nad portretom nepoznatog autora, toliko puta viđenog i korišćenog Borinog oronulog lika – da li je moguće da je na ovoj slici pisac imao samo pedeset godina? Vizuelno, ali i dramaturški mi nemamo pisca Stankovića, u nekom od elektronskih formata (film, drama, TV serija, dokumentarno igrana priča) da vidimo te različite naslage slojeva životnih dešavanja od kojih je rano stradao.

Liči kao da je pisac želeo sopstvenost i mnoge lične osobine da daruje junacima Mitki, Gazda Mladenu, Sofki, Arsi, Efendi-Miti, Paraputi, Jovči , a da sebe sakrije iza te „slikovnice” ikonopisanih karaktera. Oni su istureni. Piščev lik je ostao u drugom planu. Potpuno (ne)iteresantan za vizuelizaciju kao „svet za sebe”. Celog svog kratkog života od pet decenija i koga meseca više.

Danas u filmskim arhivima nema ni jednog snimka „živog” Bore, iako su tu snimci njegovih skadarlijskih družbenika Čiča Ilije Stanojevića, Žanke Stokić, Save Todorovića, pa i Branislava Nušića i drugih. Ima i zapisa o Milanu Ogrizoviću, kao i novinarima „Politike” iz vremena nakon kraja Prvog zemaljskog rata. Nema Bore. I slike su retke.

„Deda je, kako mi je majka prepričavala, pred smrt bio jako povučen. Ćutljiv. Nije voleo da se mnogo „meša sa ljudima”. Gotovo da se sakrivao, komunicirajući samo sa suprugom Ginom i retkim prijateljima koji su ga posećivali. Kritike posle završetka rata je teško primao i mnogo patio, onako bolestan. Nisu ga tešile ni reči ohrabrenja Ive Andrića sa kojim se sretao do pred smrt. Nije ga bilo među novinarima u njegovim omiljenim kafanama. Nisu ga videle tadašnje kamere. Bio je potpuno i javno zaboravljen. Kritike koje su u štampi objavljivane nisu davale prostora da se pojavi njegova slika ili da ga snimaju. Bio je žigosan i u tome je sagoreo”, ostale su zapisane reči Zore Živadinović Davidović u jednom od naših rozgovora.

Dramu „Ciganka” po motivima „Koštane” 1953. godine režiraće Vojislav Nanović, scenaristički film će potpisati književnik Aleksandar Vučo, a inspirativno Stankovićevo delo naći će se i u režijskom opusu Slavoljuba Stefanovića Ravasija koji će 1976. godine na TV Beogradu režirati „Koštanu” sa Ljubom Tadićem u liku Mitketa. Snežana Savić se pojavila u liku Koštane, tada još kao studentkinja završne godine FDU.

Uslediće i „epohalno”, po oceni kritičara loš filmski projekat „Nečista krv”, arhitekte i reditelja Stojana Stojčića, koji će u Vranju okupiti moćnu glumačku ekipu: Ljubu Tadića, Radeta Šerbedžiju, Metu Jovanovskog, Ružicu Sokić ... Pre pet godina gledali smo televizijsku seriju „Nečista krv – Greh predaka” po prerađenom scenariju Vojislava Nanovića koji je adaptirala Milena Marković. Režiju je potpisao Milutin Petrović.

Mimo svoga tvorca, filmsko-televizijskom trasom koračali su sa dovoljno povoda za različite kritičarske ocene glumački tumačeni Borini junaci. On kao pisac nije se pojavljivao. Nije bilo za njega mesta, ili on nije želeo? Kao ni za života, pa i posle smrti, ostao je u senci svoga dela. Bez i jednog autobiografskog filma. Drame. Serije. Igrano dokumentarne priče... Kao i u životu, sam samcit.

Mrak nad ovom tezom podiže pre dve decenije urađena televizijska drama „Bora pod okupacijom” (RTS, 2006.) u kojoj se pisac „uživo pojavljuje”, sa svim svojim vrlinama i manama. Scenario drame je delo književnika Jovana Radulovića. Dramu je režirao Miško Milojević. U naslovnoj ulozi tumačeći lik Borisava Stankovića pojavio se Nebojša Ljubišić. Lik piščeve supruge Gine tumačila je Anita Mančić. Svetislav Goncić je igrao lik književnika Petra Kočića. U ovoj TV drami prvi put smo videli Boru Stankovića sa svojim teretom koji nosi pred kraj života. Prvi i poslednji put pisac se „pojavio” kao vizuelni lik iz istorije. Koristan gost elektronskih medija za buduća vremena.

Reditelju Mišku Milojeviću, TV sineasti, koji neurohirurški promišlja pozorište u njegovom TV formatu, scenario Jovana Radulovića drame „Bora pod okupacijom” dao je „komad priče” i pružio priliku da napravi portret pisca pred smrt. Možda je to i najbolji „original falsifikata” portreta pisca nepoznatog autora. Do neke sledeće prilike za elektronsku vizuelizaciju lika književnika Bore „baba Zlatinog”.

O mogućnosti da se Bora kao književnik pojavi u nekom od televizijskih formata čuli smo te 2013. godine od Zore Živadinović Davidović, sledeće: „Ne verujem da danas postoji takva smeša samopouzdanja i iskustva, a da se neke stvari ne pretvore u televizijsku dekadenciju gole komercijalizacije i površnosti. Ne primećujem interes RTS-a, da se ozbiljnije pozabavi svojim dramskim programom. U takvoj situaciji, koga još zanima Bora Stanković, osim ako se ne koriste njegovi likovi kao poštapalice za površni karakterizaciju jednog vremena u Vranju i starom delu Srbije”.

Piščev kratki život, detinjstvo, odrastanje, a posebno život u Prvom svetskom ratu prepun je tajni. Za aktuelno talentovane srpske dramaturge zahvalan je to prostor koji još uvek nije „pod okupacijom”. Pitanje je da li je televizijski interesantan za oslobođenje kreacije?