Генерал из Канаде стигао кући

Крагујевац – Има три године како се Горан Аксић (1950) вратио у родни Никшић, село надомак Крагујевца. На породичном имању саградио је велику кућу и неколико помоћних објеката, али дане проводи у једној соби са удобним креветом и „смедеревцем”. Каже да му не треба више. Пријатеље понекад дочекује и у кафани коју је направио само за себе.

На први поглед, као да педесет година проведених у далекој и хладној Канади није оставило много трага на ведрог и чилог старину од 74 лета. Али није тако. Поносном Шумадинцу, нашем предусретљивом домаћину, у Канади је остала читава породица, може се рећи – цело племе.

Аксићева жена Елза Вицнер је полу-Немица, полу-Индијанка. Отац јој је био немачки свештеник, мајка канадска Индијанка. Упознао ју је у кафани у којој се опуштао после напорног рада у руднику никла „Инко Томпсон Манитоба”. Ћерке Хелена и Марија изродиле су Аксићу троје унучића, Милицу, Омилију и мезимца Лукаса кога он „из ината” зове – Путин.

– Мислим на Елзу, моју Индијанку, и чекам унука Путина да ми дође следеће године, да га дочекам с музиком и печеним биком од хиљаду кила – каже овај занимљиви саговорник.

Аксић је родну кућу напустио с 19 година, из револта према „филозофији родитеља” који су, каже, имали доста, али никад довољно за њега, младића жељног живота. На канадско тле крочио је 1969. Пут бродом „Зеница” трајао је 27 дана, морима и океаном, од Ријеке, преко Севиље, до Монтреала.

У Канади га је дочекао стриц Грујица Симић, тада већ искусан трговац у аустралијској фирми „Симпсон Сир”, који му је с почетка помогао да се снађе. Но, Аксић се брзо повезао с „Белим орловима”, клубом четничке емиграције у којем је једно време радио као благајник. Из честих сукоба с хрватском проусташком дијаспором изашао је с надимком Генерал.

– Гледао сам Тита издалека кад је 1971. био у Отави… И мислио у себи, вратиће се четници у Србију, с краљем…

Иако је добрано у осмој деценији, Генерала памћење и даље одлично служи.

– Провео сам у руднику четрдесет година, али ми је најтеже било кад сам правио чамце од фибергласа. Смрдела је много та смеса. Правио сам и дрвене викендице. Једну су купили браћа Махаловић, Френк и Питер, Хрвати, најчувенији канадски хокејаши у то време. А први ми је посао био у стругари. Тамо је сатница била долар и четрдесет, па сам прешао на тачкасто заваривање, за долар и осамдесет – сећа се наш саговорник.

У огромној Канади је средином прошлог века било посла за све и добро се зарађивало, али се Генерал из петиних жила трудио да остане скроман.

– Видео сам свакакве болести у свету, али је најопасније кад те пара узме под своје…

Аксић добро познаје српску историју. Због подела које су нас стално пратиле решио је да у свом Никшићу, сад кад има времена, бар на симболичан начин помири завађене сународнике.

– Испред куће ћу да поставим „клупу покајницу”, да ту могу да седну и четници и партизани, да опросте једни другима, јер доста смо се међусобно тукли. Српском народу су потребни добри радници, још више добри трговци, потребни су и храбри војници, а највише мудри политичари – поручује Генерал.

Аксић је и у Канади често читао „Политику”, а откако је стигао кући, у своју Шумадију, не пропушта ниједан број. Највише га, каже, занима светска политика.

– Хоћу да видим шта сад смерају наши злотвори, фашисти који су нам убијали децу у Крагујевцу ’41. и „савезници” који су нас бомбардовали на Васкрс ’44, па поново ’99. Њима је улаз у моју кафану строго забрањен. То сам и написао на мермерној плочи изнад улаза. Кафану сам посветио свом деди солунцу Душану Митровићу. Ту седим само ја, а понекад и са пријатељима за које је све бесплатно – каже саговорник нашег листа.

Имање Горана Аксића је велико, има 37 хектара, земљу обрађује са комшијама напола, чува овце и јагњиће, ради помало с машинама. Још има снаге за све то, али је спреман и за оно што неумитно долази. Волео би, каже, да га Никшићани достојно испрате кад га од куће буду носили ка сеоском гробљу, на коме почивају и његови родитељи, отац Радоје и мајка Омилија.