Крвници, анђели и хајдуци

Легенда нашег најстаријег листа „Политика” је Предраг Милојевић. Пуних седамдесет година објављивао је запажене чланке, репортаже и фељтоне историјског значаја. Као што је „Политика” нераздвојно повезана са животом наших људи и догађајима, тако је и њено најбоље перо Милојевић, током свог дугог радног века објавио неколико хиљада написа.

Он је више пута у својим написима истицао о својој професији као уклетој, без илузија јер новинарство је мукотрпан посао. Питао сам га: Откуд онда толика љубав према новинарству? Одговорио је: „Хуманост, пре свега.”

Миливојевића су питали да ли се слаже са његовим колегом по перу Черчилом, да је то „најлепши животни позив”. Сложио се са њим, али са саркастичном допуном „ако се на време напусти”.

Као и за многе страсне приврженике „седме силе” и за Предрага Милојевића може важити она Матошева опаска да је новинар заменик славних трибуна и апостола, људи и народа, бранитељ слабих, вечни мученик новости.

Са Предрагом ме је упознао мој пријатељ, а његов рођак, новинар и књижевник Коста Димитријевић. Примио ме је и угостио у својој кући у Генерал Ждановој. Бард новинарства био је непосредан, једноставан за комуникацију и шалу, а уз то врло драг и пријатан као и сви велики људи. Упитао ме је: „Шта могу да урадим за пријатеља мог рођака?”

Рекао сам му да припремам књигу о животу и смрти у којој учествује стотинак најистакнутијих личности ове земље. Одговорио је: „Необична и интересантна идеја.” Допала му се и пристао је да учествује својим прилогом у књизи.

Имао сам утисак као да се знамо годинама, а не да смо се тек упознали. Причао ми је о свом животу, да је постао новинар са 19 година.

Рођен је 1901. године, по завршеној гимназији почео је да студира филозофију код чувеног Бране Петронијевића, који га је узео за хонорарног асистента. Али будући филозоф постао је репортер београдске „Политике”.

Говорио је: „То ни тада нисам умео да објасним, а признајем не умем ни сада.” Каријеру дужу од 70 година започео је врло запаженом козеричком рубриком у којој је на ироничан начин излагао критици и подсмеху тадашњи режим. Међутим, кад је дошла диктатура краља Александра, у јануару 1929. године, његова рубрика се „угасила”. „Политика” га је именовала за свог дописника из Немачке.

Говорио је: „Туђе режиме било је лакше извргавати критици, тако да је наш изгледао бољи.” У својству иностраног дописника успео је да буде протеран из пет земаља о којима је лепо писао. Говорио је: „Кад хвалиш народе као да вређаш режим.”

У Немачкој упознаје жену свог живота, прелепу Немицу која је својим изгледом и стасом подсећала на њихову чувену глумицу Роми Шнајдер.

Говорио је да му је она дар од бога. Добили су ускоро и дете. Силазећи низ степенице њој је дете испало из руку и на месту остало мртво. Тужно и страшно.

Њен отац је био у влади, Хитлеров трећи човек, а уз то веома богат. Захваљујући супрузи упознао је Хитлера и све главешине Трећег Рајха: Гебелса, Шпера, Ајхнама, као и све светске величине тог времена, као што су Черчил и Мусолини.

Готово на свим прославама Трећег Рајха присуствовао је са супругом. Сведок страшног времена, године 1935, објавио је у „Политици” да је прва трагикомедија светске политике то што се Фирер као баук рата приказује као анђео мира.

Морао је да напусти Рајх због интервенције тадашњег немачког министра правде, али га је редакција поставила за дописника из Лондона. Заправо, протерао га је Хитлер.

Предраг Милојевић је био светски славан. Интервјуисао је Хитлера, Черчила, Мусолинија, кнеза Павла, Николу Пашића, чувеног хајдука Чаругу и многе светске великане тога доба. Био је извештач са суђења Ајхману у Израелу.

Причао ми је како је његов брат за време рата био заробљен у логору Бањица. Каже: „Узмем десетак фотографија са Хитлером и одем у логор. Команданту кажем да сам пријатељ са Фирером и покажем му фотографије са њим. Поздрави ме. Пусти ми брата из логора. Иронија живота, један од највећих ратних злочинаца, спасао је живот невином човеку.”

О Николи Пашићу је говорио да је интелигентан и мудар човек. О политичару Ђорђевићу да је паметнији и образованији од Пашића, а да је овај већи политичар. Питам га: „Како то, Ђорђевићеви говори трајали су по сат времена, а Пашићеви по неколико минута?” Пашић је говорио кратко и ефектно, а Ђорђевић би се расплинуо у говору па би рекао и нешто што није требало.”

Причао ми је како је правио интервју са Чаругом уочи његовог одвођења на вешање. „Дошао сам у четири сата ујутру. У ћелији смрти Чаруга обријан, дотеран, ципеле изгланцане као да иде на свадбу а не на вешање.” Кад ме је видео, рече – стигао новинар. Мене је волео и зато ми је дао интервју.

Најчувенији међу хајдуцима био је Јово Станисављевић звани Чаруга. Он је био харамбаша из хајдучких прича. Његова банда је годинама била страх и трепет за Славонију и Лику. Дуг је низ његових разбојништава, пљачки и убистава које је чинио са својим „тићима”, како је звао своје разбојнике и јатаке. Најзад је долијао, ухваћен је, осуђен на смрт и обешен.

То је било друго лице Чаруге. Као заводник имао је безброј љубавница. Тако је и ухваћен, код једне од њих. Одала га је из љубоморе. Током суђења жене су се тискале на малој галерији у судској дворани, а он је стално кокетирао са њима. Кад га је џелат водио на вешање, рекао је – мој наклон, господине џелат. Закопчајте се, хладно је, прехладићете се. Џелат Маузнер, дебео и низак, био је обучен у црно, а на глави је имао велики цилиндер. Како је рекао Милојевић, више смешан него страшан.

Када га је џелат припремао за егзекуцију, помогао му је да се попне на столицу. Том приликом окренуо се џелату и рекао – хвала, господине крвниче. Последње речи Чаруге биле су – збогом народе, Чаруга путује. Џелат је извукао столицу и Чаруга се преселио у царство небеско.

Предраг Милојевић је имао Хитлерову књигу „Мајн кампф”, са ауторском посветом и пун кофер слика са Хитлером и главешинама Трећег Рајха.

По ослобођењу, када су почела масовна стрељања по Београду, његова супруга му је рекла да све то спали и да они не буду стрељани. За моју књигу “Живот, смрт, вечност” за коју је предговор написао Његова светост патријарх српски Порфирије, која је у припреми за штампу, рекао је:

„Напунио сам 92 године, али ја свој живот не мерим по дужини предања, већ по томе колико сам успео да се испуним животним вредностима, онима који чине живот. Смрти се не плашим, али бих волео да умрем усправно као дрво које гром удари. Држао сам се у животу једне стране пословице: Ако хоћеш да имаш пријатеље, буди пријатељ.”

Ја пријатеље нисам тражио, али сам их поштовао. Из ове реченице се види да је имао филозофски таленат.

Редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa