Да се буде близу светиње

„Ја знам причу о свим овим породицама, о многим људима”, говори Момирка Вукмировић у Витомирици код Пећи. Прича с таквом увереношћу и сигурношћу као да су сви ту, као да се несреће, сеобе, продаја имовине и фатално нарушавање етничке структуре нису догодили. Било је, и још има, повратника и оних који су остали по стратиштима бивше Југославије, али само на Косову и Метохији један човек може да постане замена за један изгубљени град, варошицу или село. Ти људи се однекуд појаве, врате и „оживе” бивше становнике, историју места, занимљиве личности...

Својим животом, одлуком, ставовима готово да заступају оно што се чини заувек изгубљеним. Тако су протеклих деценија враћали живот и постајали дом за све што је пропало Бошко Ћирић у Дечанима, Снежана Борзановић у Приштини, Ката Петанић у Петричу код Клине, Драгица Гашић у Ђаковици, Смиља Бајчетић код Урошевца, као и Румена Љубић из Пећи, Милица, Адам и Евица из Призрена. И још многи који се, наизглед ниоткуда, појаве да врате наду у живот, да принесу неку врсту жртве свом граду, свом бившем животу, инату и потреби, како многи кажу, „да се буде близу светиње”. 

Момирка Вукмировић, учитељица у пензији, једна је од тих људи. Прича о њој се проширила као да је Витомирица оживела у потпуности, а она је наставила мисију суграђанина Милорада Ђоковића, који је сада у специјалном затвору код Подујева. Њих двоје су симболи Витомирице. Он је први повратник, дочекан с радошћу. Али кад је кренуо да обнавља дом и имање на ободу места, узели су му све. Албанци из села Дубово прикупили су потписе да се Ђоковићу узму кућа и имање јер је, наводно, војска краља Николе 1912. године ту побила њихове рођаке.

Сто година касније, одборници Скупштине општине Пећ гласају и Ђоковићу одузимају имовину. Креће судска агонија у којој Ђоковић на судовима добија пресуде, док га на другој страни оптужују за убиства, силовања, малтретирање… На крају, кад је Врховни суд Косова пресудио у његову корист, нашао се „кључни сведок” Милорадових „злочина” и он се, потпуно невин, већ две године налази на робији. 

Упркос свему, у његовој Витомирици има ко да дочека госте, да исприча легенду о кнезу Витомиру чије су дворе и имање однеле мутне воде, да посведочи како је ово насеље из муке настало после ослобођења у балканским и Великом рату. Да се зна да је то једина насељеничка средина у Метохији која је успела да преживи фашистичка и балистичка разарања у Другом светском рату, а да су је докусурили сукоб и егзодус Срба 1999. године. 

„Знате ли ви колико ја имам посла овде?”, пита Момирка с осмехом и прича шта је урадила после великих здравствених проблема: „Чим сам проходала, ја беж’ за Витомирицу!” Живи у кућици поред разореног парохијског дома. Изузетно је везана за Високе Дечане, стално помиње оца Петра Ројевића: „Моје су само крпице – ево собе, ево салон за владику. Узимам све да ваља, да остане иза мене.” 

У дворишту је и гробље њених суграђана, предака и родбине, које је после 1999. претрпело тешка разарања. Сваки пут се промени кад је неко ослови са учитељице, а посебно се обрадовала колегиници, професорки Митри Рељић, која довршава истраживање о нашем уништеном споменичком и језичком наслеђу.

Из Гораждевца су стигли Никола Ашанин и Стеван Манојловић да помогну и придигну оборене споменике како би професорка могла да пише, снима и бележи. Пас Ђоле нас све време прати на гробљу, заправо јединој поузданој историји овог места.

Одмах се види да су много умирала деца, да је било официра, перјаника, професора, земљорадника... Једно стабло померило је стари масивни камени блок на којем се једва чита „Овај гроб подиже Гавриле Брајовић себе и својој породици”, а испод су уклесани четири ордена и један крст. На другом месту се виде људске кости и проваљене гробнице. Гробница предака српског и америчког сликара Саве Ракочевића је поломљена, па слажемо мозаик од комада плоче да утврдимо шта на њој пише. А била је непорушена све до 2016. године. 

Централно место овог комплекса и Момиркиног живота је Храм Светог Луке, подигнут у спомен на Лучиндан 1912, кад је војска Краљевине Црне Горе ослободила ове крајеве. 

„Градња је иницирана 1929. године на збору досељеника из Црне Горе (који су већином чинили становништво Витомирице), а зидање је завршено и црква је стављена под кров 1936. године”, каже за „Политику” историчар Милун Стијовић, уз напомену да постоје различити подаци о градњи и да је пројекат урадио руски емигрант, архитекта Василије Андросов. 

До почетка обнове, коју су предузели Епархија рашко-призренска и епископ Тедосије, на том крову је стајало повелико дрво ораха, израсло док овде није било живота. Храм је изграђен од мермера из оближње Пећке Бање. Расељени доносе и поклањају иконе, све је беспрекорно чисто и уредно. 

„Можете ли, молим вас, да мало исправите митрополита?”, пита насмејана домаћица Момирка и показује на портрет митрополита Амфилохија Радовића. Танки коси снопови светлости продиру кроз рупе од пушчаних зрна на јужним вратима храма и падају поред слике владике расипајући се по поду и нашим ногама.