Васкрс у ратом разореном Мариупољу

Специјално за „Политику”

Игор Дамјановић

Недељу дана пре Васкрса стигао сам у Доњецк, с намером да тамо неограничено останем. Главни циљ тада, пре две године, био је да посетим Мариупољ, у којем су опкољене украјинске јединице Руси потискивали ка њиховом последњем упоришту, железари „Азовстаљ”. Преко пријатеља из Москве упознао сам Игора Кимаковског, саветника за медије лидера ДНР Дениса Пушилина. Он је у Мариупољ често возио хуманитарну помоћ и помагао евакуацију старих и беспомоћних.

Уз упозорење да је одлазак у Мариупољ изузетно опасан, Кимаковски прихвата да мене и колегу Данијела Симића из Републике Српске, који је у то време такође био у Доњецку, води са собом када год буде имао места у аутомобилу, уз обавезу да му активно помажемо у његовој мисији. До Васкрса смо три пута успели да уђемо у Мариупољ. Мирис паљевине ширио се овим разореним градом, у којем се борба водила за сваку зграду, за сваку улицу.

У катакомбама машинског концерна „Азовмаш”, који је у време СССР-а производио све од игле до беле технике и грађевинских машина, затичемо разбацане униформе с ознакама 36. бригаде морске пешадије, војничке ципеле, панцире, сандуке с муницијом, ручне бомбе, па чак и неколико остављених „калашњикова АК-74”. Посебно снажан утисак на нас оставила је трпезарија, где су се у тањирима још налазили остаци хране и полупоједене конзерве, као и соба с разбацаним патикама малих бројева од 37 до 39. Кимаковски је претпоставио да су тамо биле смештене жене војници.

На улазу у Мариупољ, на месту некадашњег хипермаркета „Метро”, био је успостављен пункт за расподелу хуманитарне помоћи, где је дневни број следовања био већи од 100.000. Град је био без струје и воде. Почетком априла ноћне температуре биле су у минусу, а ниједан прозор није остао цео, чак ни на оним зградама које су прошле без већих оштећења. Стога је већина преосталих становника Мариупоља била принуђена да спава у подрумима, а преко дана су излазили у дворишта да на отвореној ватри припреме храну. Кад је Кимаковски наговестио да би и у Мариупољ могло да се оде на Васкрс, ја сам без размишљања изразио жељу да му се придружим. Колега Симић такође.

Дан раније, на Велику суботу, решили смо да посетимо Светопреображењски саборни храм у Доњецку. Ту су увелико текле припреме пред највећи хришћански празник. Упознајемо се с руском васкршњом традицијом, која се делимично разликује од наше. Верници су у цркву поред шарених јаја донели и кулич – традиционални славски колач који свака породица пече за Васкрс. Шпалири верника, углавном жена и деце, стоје испред храма из којег на сваких сат времена излазе свештеници да би обавили обред освећења светом водицом. Све то пролази уз смех и радост, посебно моменти кад свештеник „претера” са водом и вернике готово окупа. У маси стоји и неколико војника у униформи, који су имали среће да добију одсуство и празник проведу с породицом.

Сви с којима смо разговарали надали су се и молили да већ следећи Васкрс дочекају у миру. Ипак, посебно снажан утисак у доњецким припремама за Васкрс оставио је један старији господин који је у храм дошао са својом 95-годишњом мајком. Бака Зинаида прихватила је да поразговара са мном и колегом Симићем. Бринула ју је ратна ситуација.

„Сваки рат је страшна ствар. Тада су били Немци с једне, са друге стране ми. Ја сам била болничарка у војној болници. Данас Немаца више нема, али овај рат је гори од оног зато што ја, децо, сада ништа не разумем, где ко и зашто ратује”, причала нам је старица.

На сам Васкрс у шест сати ујутро кренули смо у Мариупољ. Пролазећи кроз неколико контрола, заобилазећи порушене мостове и скрећући с делова ауто-пута над којима је украјинска армија из угљедарског правца у то време имала ватрену контролу, после око три сата стижемо у Светосерафимовску цркву пред сам крај литургије. Затичемо невероватан призор – стотинак верника окупило се у црквеној порти. Упркос тешким условима живота у Мариупољу верници су успели не само да офарбају јаја, већ и да испеку кулич. Локални свештеник, отац Владимир након литургије спровео је исти обред који смо претходног дана видели у Доњецку. Уз дечје осмехе и васкршњу радост одјекивао је поздрав „Христос воскресе – ваистину воскресе”, насупрот проливању братске крви на свега неколико километара око железаре „Азовстаљ”, које је потрајало још месец и по.

Дирнуло нас је с колико емоција су нас дочекали верници и отац Владимир, иначе отац петоро деце. Окупљени верници утркивали су се ко ће нас новинаре, путнике-намернике угостити шареним јајима и куличом, испеченим у муци и сиротињи које им је донео рат. Поред Светосерафимовске цркве посетили смо и Светониколајевски саборни храм. Срео нас је протојереј Николај, старина од осамдесетак година. Обрадовао се кад је чуо да смо Срби. За разлику од периферије, која је мање страдала од центра, стамбени објекти у околини саборног храма деловали су као да су преживели апокалипсу. То што је храм остао мање-више читав тешко да се другачије могло објаснити осим као божје чудо.

На Васкршњи понедељак поново нас је позвао Кимаковски, рекао је да има ексклузивну причу о којој ни сам не зна ништа, сем места где треба да одемо, које се зове Сартана.

Ово село, махом насељено локалним Грцима, на неких двадесетак километара од Мариупоља, Оружане снаге на почетку рата 24. фебруара напустиле су без борбе. Тамо затичемо неколико аутобуса с украјинским таблицама пуних медицинске опреме и хране и десетак возила хитне помоћи са украјинским таблицама. Двојица војника с маскама под пуном опремом, панцирима ми машу и подижу два прста. Тек кад сам им се примакао видео сам да носе симболе ССО Оружаних снага Украјине. Био је то мој за сада први и једини сусрет с војницима с друге стране. Ови специјалци обезбеђивали су конвој, који је организован уз посредовање депутата Врховне раде Украјине Александра Коваљева, некада хероја авганистанског рата. Помоћ су иначе поводом Васкрса сакупили свештеници данас од стране режима Зеленског прогоњене Украјинске православне цркве, који су с Коваљевом и сами били у аутобусима. Толико о томе колико митрополит Онуфрије и његово свештенство нису били лојални својој држави.

Начелно је било договорено да помоћ буде предата војницима опкољеним у „Азовстаљу”, а они најтеже рањени требало је да се евакуишу колима хитне помоћи која су пропуштена из правца Запорожја. Међутим, преговори су после три дана нажалост пропали, јер руски команданти нису успели да се с командантом пука „Азов” Денисом Прокопенком договоре о месту примопредаје, тако да ја и колега Симић у конкретном случају нисмо имали о чему да пишемо.