Шест деценија од првог покоравања Европе

Биће свечано 9. маја у Клубу спортиста ЈСД Партизан. Трофејна црно-бела породица и ватерполо клуб обележиће на Дан победе 60 година од првог великог славља, освајања Купа шампиона. Првог од седам, по чему је Партизан иза Про Река најтрофејнији ватерполо клуб.

Из галерије великана међу живима су Борис Чуквас тада и тренер и играч, Ђорђе Перишић данас са Фиљолијем рекордер са шест освојених трофеја, Ненад Манић који је мало у Швајварској мало у Београду, Драгослав Шиљак, истакнути научник деценијама у САД и Озрен Боначић који пензионерске дане проводи у Загребу.

Ту више нису: Мушкатировић, Сандић, Јанковић, Тедески,  Живковић, Чоловић и Глиџић.

– Почетком шестедесетих су се стекли услови да Спортско друштво Партизан добије квалитетан ватерполо клуб. Из Херцег Новог смо стигли Мушкатировић и ја. Био је ту Сандић и у јакој конкуренцији на домаћој сцени смо били трећи. Видело се да можемо много. Брзо су нам се прикључили Јанковић из Младости, Тедески са Корчуле и Чоловић из Херцег Новог. У врхунском прсашу олимпијцу Перишићу добили смо изванредног бека. Као тренер видео сам да има места, одвукао сам га до прсног стила, прогнозирао да ће за две три године постати репрезентативац. Преварио сам се, постао је то много раније – говори Борис Чуквас .

Ђорђе Перишић подсећа да је ЛЕН 1963. на предлог Мађара основао Куп шампиона. Први је одржан наредне године за прваке који су славили у години оснивања. У две групе по шест клубова одржане су квалификације.

– Играли смо у Напуљу. У фебруару 1964. Партизан је против бугарског ЦСКА одиграо 2:2 а затим победио Барселону 6:1, Дуизбург 8:1, Генет 5:0 и Канотијери 3:1. Како су Чуквас и Мушкатировић били љути због ремија са Бугарима за које је Андро Костадинов постигао први гол у овом такмичењу.

Играло се другачије, два полувремена по 10 минута, пет минута паузе. Постава која би почињала мењала се само у случају повреде.

– Јанковић и Сандић су били гол играчи. Кад им није ишло стизао сам у помоћ. Постали смо атракција, трибине на отвореном Ташмајдану су биле пуније него данас – каже Чуквас.

Из Напуља су се на финални турнир пласирали поред Партизана још Канотијери и Дуизбург а из друге групе Динамо из Москве, Динамо из Магдебурга и Легија.

– Екипе су могле да се појачају. Ми смо довели Боначића којега су игре на завршном турниру прпоручиле за састав репрезентације. Динамо из Моксве је имао шесторицу репрезентативаца, из Магдебурга такође.

Партизан је добио организацију. Како у Београду није било затвореног базена погодног за играње утакмица, Загреб је добио част да буде домаћин.

У сјајној атмосфери базена који је имао око 700 места играо се одличан ватерполо. Све је било пуно.

Партизан је био неприкосновен. Пет утакмица је одиграно за три дана. Побеђени су Канотијери 6:2, Легија 6:0, у најважнијој утакмици Динамио из Москве са шест репрезентативаца 4:3, Дуизбург 7:2 и Динамо из Магдебурга 4:2. Од десет утакмица у такмичењу Партизан је победио девет и само прву са Бугарима ремизирао. Постигао је 51 а примио 14 голова.

– Осећали смо се као код куће. То је била права ватерполо публика, доста Сплићана је тада студирало у Загребу. Били су уз нас – присећа се Чуквас.

Перишић додаје:

– Прослава је била у Хотелу Дубровник. Било је и премија, Боначић је причао да никада од Младости није добио такву награду.

Ређајући успехе на домаћој сцени, Партизан је у КЕШ био наредне године други, па два пута други, укупно шест наслова до 1975-76. Па када се обележава шест деценија од првог може да се помене пет деценија од петог славља. На финалном турниру у Београду побеђени су ОСЦ 6:2, Динамо из Букурешта 7:6 и Де Робен 7:4. То је пошло за руком: Марковићу, Перишићу, Маровићу, Антуновићу, Сандићу, Беламарићу, Рудићу, Манојловићу, Стаменићу, Софијанићу, Аврамовићу, Братуши, Новаковићу и Вранешу, које је у том победничком походу водио тренер Влахо-Бата Орлић. Седми је освојен 2011. у Риму када је тим Игора Милановића декласирао Про Реко.

Чуквас и Перишић ће бити у центру пажње, добиће признања у име осталих великана. У добрим годинама, делују витално, пуни успомена уз жељу:

– Хтели смо да направимо велики клуб. Успели смо. Сада би волели да се стекну услови да Партизан буде поново оно што треба да буде.