Бoжури не цветају код Вулићевића

Лепосавић – У Улици топличких јунака, на кући без броја, у насељу До у Лепосавићу, живи петочлана породица Вулићевић. Домаћин Драгиша само што је стигао из болнице у Косовској Митровици, после више дана лежања јер му се слошило у Рудници пре пар недеља, кад је отишао да подигне динаре.

– Извините што сте нас чекали док су се деца вратила из школе, па онда док смо збринули Драгишу – дочекује нас Мира Вулићевић испред куће, где је на улазу поређано бар десет различитих расклиматаних столица које им служе као „ограда”. Она се овде са мужем доселила у кућу која и после седам година није ограђена, сем ако се у ограду не убрајају оне разваљене, ко зна откуд покупљене „столице”.

Иза ње, ко по команди се постројили близанци Петар и Спиридон, које сви зову Перо и Спиро. Момчићи напунили 20, и до њих Сретко, који ће ускоро да узме 19. годину.

Ђаци су завршне, треће године школе „Косовски божур”, школе коју похађају деца са посебним потребама.

– Нисмо могли да вас ишчекамо – прилази најстарији Петар, само пет минута рођен пре Спиридона, са осмехом, а за њим се рукују и остала двојица.

Стари смо ми знанци. После првог писања „Политике”, пре седам година у мају, дигла се Србија на ноге.

Институције Србије, Епархија рашко-призренска, са монаштвом и локалним свештенством, јављали се појединци, фирме, студенти.... сви су желели да помогну Вулићевићима.

Стизало им је ново покућство, а некадашња неомалтерисана кућа са дрвеним прозорима на којем су биле фиранге, јер није било стакла, сада је изолована, окречена, а прозори су као и врата од ПВЦ–а.

– Пожурите да не падне ноћ, да вас сликам, па ћемо после да причамо – смејући се склањамо оне располућене столичице, неке од прућа, неке пластичне, оне које стоје на једној нози, а тројица момчића, поодрасли. Као и пре, највиши и најмлађи Сретко, дао се у распремање.

Око куће опет ниједна леја лука, нема божура, ниједног цветка да цвета.

На гомили даље, у озеленелој трави, два, три кубика изрезаних дрва. Има још да се реже. На гомили и тазе исцепана.

– Јел могу ја нешто да кажем – диже два прста Спиридон, те нас подсети да су тако тражили реч и онда кад смо се први пут срели, у неомалтерисаној приземљуши, на креветима који се распадали, а димио се зарђали „смедеревац” док је Мира прала веш на руке.

– Ајде, Спиро, реци – већ смо у кући, у кухињи која је и спаваћа соба, где су сада три кревета и где у једном спавају браћа.

– Сретко је хтео да изреже сва дрва, али смо чекали да се тата врати, јер је наредио да ништа не радимо док он не дође из болнице. А и покварена нам је моторна тестера, а мајстор обећао да ће доћи, ал га нема – врпољећи се на кревету, срамежљиво је говорио Спиро.

– Претпрошлог четвртка тата је подизао динаре овде у Лепосавићу, али није могао све. Отишао је у Рудницу, а тамо му се слошило. Превезао га неко отуд до дома здравља у Лепосавићу, а онда хитно у болницу у Митровици, па је пребачен у Ваљево, где су му уградили стентове, говори тихо Мира, која са Драгишом подиже троје деце, која нису као остала, ипак су некако „посебна”.

Не „посебна” што су ђаци школе „Косовски божур”, већ и што су добри, вредни, васпитани, помажу оцу и мајци.

– Кажу нам зашто не засадите нешто, ту иза куће, или горе у селу! Па ми би засадили овде, као што смо једне године и кренули, али нам све разврљали кучићи. А за село нам треба неко возило. Култиватор би волели да имамо. Па да сви идемо горе. Да изоремо, да засејемо, посадимо, да с јесени дрва дотерамо, да не купујемо – огласи се Сретко, који завршава школу за фризера, а већ шиша браћу.

Прима ова породица новац од државе Србије. Косовски додатак, дечји додатак, а поднели су опет „папире” за туђу негу и помоћ која следује Петру, који се седам година лечи у Београду од високог притиска, а рекли му лекари и да ће морати да оперише срце.

– Добијамо паре од Србије, а и Драгиша има онај новац из „Трепче” јер је на „ротацији”. Крпимо крај с крајем. Највећа жеља ми је да оздрави Драгиша, па да се ова деца запосле – прича Мира, која не заборавља да каже и да им Епархија плаћа топли оброк који свакодневно узимају.

Петар најмирнији, најћутљивији. Порастао, али слабашан, не сме ништа слано да поједе, а три пута дневно мери притисак, бележи у свеску и онда то носи код лекара, кад иде на контролу у Београд.

– Знате шта! Ја бих волео да се запослим у цркви, а исто би волео и мој брат Спиро. Ми и даље слушамо духовну музику, читамо Свето писмо и сваког дана се молимо Богу – проговори Перо, који се стиснуо на дно кревета, ту у соби у којој уче, спавају, у којој им мајка спрема доручак да понесу у школу. У соби у којој сви бораве.

На зидовима цртежи близанаца, али и Сретка, кажу „излепио Перо”.

Доносе и макете цркава и манастира које праве од картона.

– У јуну завршавамо, а волео бих да се сва тројица запослимо. Они су изучили књиговезачки занат, а ја могу и вас да ошишам и офарбам – говори Сретко, сав срећан, док приноси кафу коју је сам скувао.

– Узмите и сок. Ми смо то за вас купили – нуди Петар, снужден што одбијамо.