Božuri ne cvetaju kod Vulićevića

Leposavić – U Ulici topličkih junaka, na kući bez broja, u naselju Do u Leposaviću, živi petočlana porodica Vulićević. Domaćin Dragiša samo što je stigao iz bolnice u Kosovskoj Mitrovici, posle više dana ležanja jer mu se slošilo u Rudnici pre par nedelja, kad je otišao da podigne dinare.

– Izvinite što ste nas čekali dok su se deca vratila iz škole, pa onda dok smo zbrinuli Dragišu – dočekuje nas Mira Vulićević ispred kuće, gde je na ulazu poređano bar deset različitih rasklimatanih stolica koje im služe kao „ograda”. Ona se ovde sa mužem doselila u kuću koja i posle sedam godina nije ograđena, sem ako se u ogradu ne ubrajaju one razvaljene, ko zna otkud pokupljene „stolice”.

Iza nje, ko po komandi se postrojili blizanci Petar i Spiridon, koje svi zovu Pero i Spiro. Momčići napunili 20, i do njih Sretko, koji će uskoro da uzme 19. godinu.

Đaci su završne, treće godine škole „Kosovski božur”, škole koju pohađaju deca sa posebnim potrebama.

– Nismo mogli da vas iščekamo – prilazi najstariji Petar, samo pet minuta rođen pre Spiridona, sa osmehom, a za njim se rukuju i ostala dvojica.

Stari smo mi znanci. Posle prvog pisanja „Politike”, pre sedam godina u maju, digla se Srbija na noge.

Institucije Srbije, Eparhija raško-prizrenska, sa monaštvom i lokalnim sveštenstvom, javljali se pojedinci, firme, studenti.... svi su želeli da pomognu Vulićevićima.

Stizalo im je novo pokućstvo, a nekadašnja neomalterisana kuća sa drvenim prozorima na kojem su bile firange, jer nije bilo stakla, sada je izolovana, okrečena, a prozori su kao i vrata od PVC–a.

– Požurite da ne padne noć, da vas slikam, pa ćemo posle da pričamo – smejući se sklanjamo one raspolućene stoličice, neke od pruća, neke plastične, one koje stoje na jednoj nozi, a trojica momčića, poodrasli. Kao i pre, najviši i najmlađi Sretko, dao se u raspremanje.

Oko kuće opet nijedna leja luka, nema božura, nijednog cvetka da cveta.

Na gomili dalje, u ozeleneloj travi, dva, tri kubika izrezanih drva. Ima još da se reže. Na gomili i taze iscepana.

– Jel mogu ja nešto da kažem – diže dva prsta Spiridon, te nas podseti da su tako tražili reč i onda kad smo se prvi put sreli, u neomalterisanoj prizemljuši, na krevetima koji se raspadali, a dimio se zarđali „smederevac” dok je Mira prala veš na ruke.

– Ajde, Spiro, reci – već smo u kući, u kuhinji koja je i spavaća soba, gde su sada tri kreveta i gde u jednom spavaju braća.

– Sretko je hteo da izreže sva drva, ali smo čekali da se tata vrati, jer je naredio da ništa ne radimo dok on ne dođe iz bolnice. A i pokvarena nam je motorna testera, a majstor obećao da će doći, al ga nema – vrpoljeći se na krevetu, sramežljivo je govorio Spiro.

– Pretprošlog četvrtka tata je podizao dinare ovde u Leposaviću, ali nije mogao sve. Otišao je u Rudnicu, a tamo mu se slošilo. Prevezao ga neko otud do doma zdravlja u Leposaviću, a onda hitno u bolnicu u Mitrovici, pa je prebačen u Valjevo, gde su mu ugradili stentove, govori tiho Mira, koja sa Dragišom podiže troje dece, koja nisu kao ostala, ipak su nekako „posebna”.

Ne „posebna” što su đaci škole „Kosovski božur”, već i što su dobri, vredni, vaspitani, pomažu ocu i majci.

– Kažu nam zašto ne zasadite nešto, tu iza kuće, ili gore u selu! Pa mi bi zasadili ovde, kao što smo jedne godine i krenuli, ali nam sve razvrljali kučići. A za selo nam treba neko vozilo. Kultivator bi voleli da imamo. Pa da svi idemo gore. Da izoremo, da zasejemo, posadimo, da s jeseni drva doteramo, da ne kupujemo – oglasi se Sretko, koji završava školu za frizera, a već šiša braću.

Prima ova porodica novac od države Srbije. Kosovski dodatak, dečji dodatak, a podneli su opet „papire” za tuđu negu i pomoć koja sleduje Petru, koji se sedam godina leči u Beogradu od visokog pritiska, a rekli mu lekari i da će morati da operiše srce.

– Dobijamo pare od Srbije, a i Dragiša ima onaj novac iz „Trepče” jer je na „rotaciji”. Krpimo kraj s krajem. Najveća želja mi je da ozdravi Dragiša, pa da se ova deca zaposle – priča Mira, koja ne zaboravlja da kaže i da im Eparhija plaća topli obrok koji svakodnevno uzimaju.

Petar najmirniji, najćutljiviji. Porastao, ali slabašan, ne sme ništa slano da pojede, a tri puta dnevno meri pritisak, beleži u svesku i onda to nosi kod lekara, kad ide na kontrolu u Beograd.

– Znate šta! Ja bih voleo da se zaposlim u crkvi, a isto bi voleo i moj brat Spiro. Mi i dalje slušamo duhovnu muziku, čitamo Sveto pismo i svakog dana se molimo Bogu – progovori Pero, koji se stisnuo na dno kreveta, tu u sobi u kojoj uče, spavaju, u kojoj im majka sprema doručak da ponesu u školu. U sobi u kojoj svi borave.

Na zidovima crteži blizanaca, ali i Sretka, kažu „izlepio Pero”.

Donose i makete crkava i manastira koje prave od kartona.

– U junu završavamo, a voleo bih da se sva trojica zaposlimo. Oni su izučili knjigovezački zanat, a ja mogu i vas da ošišam i ofarbam – govori Sretko, sav srećan, dok prinosi kafu koju je sam skuvao.

– Uzmite i sok. Mi smo to za vas kupili – nudi Petar, snužden što odbijamo.