Долазак на посао у панцирима

АМЕРИЧКА ПРИЧА

Од нашег дописника из Вашингтона
Американци су по природи апокалиптични, рекао је ових дана Стивен Кинг, најтиражнији амерички беби-бумер (1947) за своје суграђане који су до сада купили више од 350 милиона примерака његових романа страве и ужаса и учинили га богатим човеком. Но, слава и новац, нису утицали да писац бестселера промени тему. Он и даље, као и пре тридесет година када је у Колораду прорекао масовну епидемију смртоносним вирусом, остаје веран „апокалипси“. Можда и зато што је то једина акција која на берзи још није почела да пада.

Тај „амерички страх од опште пропасти“, проузрокован је генетски усађеним немиром људи који су увек имали пуно свега и свачега, па „смо у сталном страху да ће нам неки други то одузети“. Кинг данас страхује од реалних политичких и економских околности у којима се под Бушом нашла Америка. Он се прибојава да ће упркос свим анкетама, упркос изгубљеним ратовима и економском краху на предстојећим изборима за председника САД, Американци гласати за „апокалиптичног кандидата“. Јер неће имати вољу да гласају за црног председника кад се једном физички нађу сами са собом у мраку гласачке кабине.

Критика је само неки дан пред излазак нове збирке Кингових прича оценила да је он, трајније од било којег другог савременог писца, оставио свој траг и утицај на америчку популарну културу. Они издвајају причу „Ајана“ из најновије збирке као пример Кингове трајне дебате око религије и бога.

Тајновит, страхотан и моћан

Ако има Бога, он је мистерија, рекао је Кинг у интервјуу пре неки дан на америчком јавном радију. Он је толико тајновит, страхотан и моћан, да је опасно и размишљати о његовом концепту и морали бисмо га сви схватити веома озбиљно.

За себе каже да је одгајан као хришћанин и истовремено му је као детету натурена идеја о вери у антихриста. Занима га, међутим, зашто конзервативна, хришћанска, републиканска Америка толико страхује од „авети социјализма“ кад је тај концепт „у основи Христовог учења“: „љуби ближњега свог, одреци се све своје материјалне имовине и следи свог учитеља“…

Наравно, Исус никад није проповедао да се све треба подарити Волстриту, додаје Кинг, али остало је у хришћанским заповестима, баш онако како то проповеда и комунизам, па ми није јасно зашто су се републиканци, рођени и убеђени хришћани толико разбеснели ових дана… И зашто народ плаше да је црни сенатор из Илиноиса марксиста.

Писац „Капитала“ цитира се данас на дневним програмима конзервативних канала као проповедник „комунистичке правде“: прерасподеле иметка, свакоме према потребама. Из тога се натегнутом асоцијацијом извлачи закључак да је Обама у ствари марксиста.

А најновији „Њујоркер“, часопис либералних интелектуалаца, доноси на насловној страни карикатуру Мекејна и његове изабранице за потпредседницу Саре Пејлин како крче себи пут у кући страве и ужаса. Из мрачног ходника испадају свакаква чудовишта, монструми и вештице. То су бауци којима плаше народ, одлучи ли се Америка да гласа за Обаму. Кинг у новим причама одбацује ова лажна страшила, и враћа се на реалне веснике катаклизме: нуклеарно оружје, хемијски рат, општи тероризам, епидемије…

Остеров „Човек у тами“

(/slika2)Пол Остер (61) Њујорчанин са 12 романа за собом, користи прилику да уз разговор о новој књизи позове читаоце да спрече америчку катастрофу. Исти сам као и 1968. године, каже Остер, тада сам био бесан због Вијетнама, данас сам очајан због Ирака.

По њему, „јаз између религиозних Американаца и секуларног становништва постаје све дубљи“, и земља се налази у „некој врсти грађанског рата“ , све је извесније да две стране више не могу да комуницирају…

„Како би неко ко верује да је свет створен за шест дана могао да води рационалан разговор са мном, који у такву ствар не верује”, пита се Остер у разговору за Би-Би-Си. Биће вам јасно да нешто није у реду у америчкој култури, кад се својим очима уверите како људи који раде у болницама где се обављају побачаји долазе на посао у панцирима, да их „религиозни не би упуцали“. Религиозни лоби, по Остеру, има непропорционално велики утицај у САД, због федералног система. Вајоминг, са мање од милион становника има исти број сенатора као тридесетмилионска Калифорнија. Кад људи мисле да су власници истине, они више нису спремни на дијалог.

„Човек у тами“, Остеров најновији рукопис, разрађује тему ове америчке поделе до њене фиктивне крајности. Његов јунак је разочарани књижевни критичар који пати од несанице. У тој тами, у Америци 2000. године, није победио Буш, није било ни „једанаестог септембра”, ни рата у Ираку, већ је Америком почео да бесни грађански рат. По Остеру, последњих осам година „ми не живимо у стварном свету. Ускочили смо у паралелни свет сенки“.

Човек који без сна лежи у тами није припремљен да разуме ову ситуацију, али његови непријатељи очекују да се придржава наредби. Тамни свет је хаотичан, он нема појма ко су добри, а ко лоши момци. Критичари примећују да је тема дезоријентације Остерова специјалност, али да су до сада његови јунаци били млади људи који су својим несналажењем читаоцу пружали привид свежине. Овога пута у тами је остарели и уморан човек.

(/slika3)Ирачка и друге америчке апокалипсе не заобилазе се ни у другим жанровима уметности: баш данас ће у апокалиптичном граду Њу Орлеансу, који је постао симбол Бушовог деструктивног немара, бити отворена највећа изложба савремене уметности која је икада организована на америчком тлу. Међу осталим експонатима, у Њу Орлеансу, три године после „Катрине”, уметник из Лос Анђелеса, Стивен Роудс, изградио је Хол славе америчких председника. И он је углавном празан. Као што је Њу Орлеанс, град у најбогатијој земљи света, остао у недоглед опустошен, после једне природне непогоде. Зар то не говори довољно о апокалиптичној стварности. Без потребе да се фикцијом Стивена Кинга она дочара у машти.