Dolazak na posao u pancirima

AMERIČKA PRIČA

Od našeg dopisnika iz Vašingtona
Amerikanci su po prirodi apokaliptični, rekao je ovih dana Stiven King, najtiražniji američki bebi-bumer (1947) za svoje sugrađane koji su do sada kupili više od 350 miliona primeraka njegovih romana strave i užasa i učinili ga bogatim čovekom. No, slava i novac, nisu uticali da pisac bestselera promeni temu. On i dalje, kao i pre trideset godina kada je u Koloradu prorekao masovnu epidemiju smrtonosnim virusom, ostaje veran „apokalipsi“. Možda i zato što je to jedina akcija koja na berzi još nije počela da pada.

Taj „američki strah od opšte propasti“, prouzrokovan je genetski usađenim nemirom ljudi koji su uvek imali puno svega i svačega, pa „smo u stalnom strahu da će nam neki drugi to oduzeti“. King danas strahuje od realnih političkih i ekonomskih okolnosti u kojima se pod Bušom našla Amerika. On se pribojava da će uprkos svim anketama, uprkos izgubljenim ratovima i ekonomskom krahu na predstojećim izborima za predsednika SAD, Amerikanci glasati za „apokaliptičnog kandidata“. Jer neće imati volju da glasaju za crnog predsednika kad se jednom fizički nađu sami sa sobom u mraku glasačke kabine.

Kritika je samo neki dan pred izlazak nove zbirke Kingovih priča ocenila da je on, trajnije od bilo kojeg drugog savremenog pisca, ostavio svoj trag i uticaj na američku popularnu kulturu. Oni izdvajaju priču „Ajana“ iz najnovije zbirke kao primer Kingove trajne debate oko religije i boga.

Tajnovit, strahotan i moćan

Ako ima Boga, on je misterija, rekao je King u intervjuu pre neki dan na američkom javnom radiju. On je toliko tajnovit, strahotan i moćan, da je opasno i razmišljati o njegovom konceptu i morali bismo ga svi shvatiti veoma ozbiljno.

Za sebe kaže da je odgajan kao hrišćanin i istovremeno mu je kao detetu naturena ideja o veri u antihrista. Zanima ga, međutim, zašto konzervativna, hrišćanska, republikanska Amerika toliko strahuje od „aveti socijalizma“ kad je taj koncept „u osnovi Hristovog učenja“: „ljubi bližnjega svog, odreci se sve svoje materijalne imovine i sledi svog učitelja“…

Naravno, Isus nikad nije propovedao da se sve treba podariti Volstritu, dodaje King, ali ostalo je u hrišćanskim zapovestima, baš onako kako to propoveda i komunizam, pa mi nije jasno zašto su se republikanci, rođeni i ubeđeni hrišćani toliko razbesneli ovih dana… I zašto narod plaše da je crni senator iz Ilinoisa marksista.

Pisac „Kapitala“ citira se danas na dnevnim programima konzervativnih kanala kao propovednik „komunističke pravde“: preraspodele imetka, svakome prema potrebama. Iz toga se nategnutom asocijacijom izvlači zaključak da je Obama u stvari marksista.

A najnoviji „Njujorker“, časopis liberalnih intelektualaca, donosi na naslovnoj strani karikaturu Mekejna i njegove izabranice za potpredsednicu Sare Pejlin kako krče sebi put u kući strave i užasa. Iz mračnog hodnika ispadaju svakakva čudovišta, monstrumi i veštice. To su bauci kojima plaše narod, odluči li se Amerika da glasa za Obamu. King u novim pričama odbacuje ova lažna strašila, i vraća se na realne vesnike kataklizme: nuklearno oružje, hemijski rat, opšti terorizam, epidemije…

Osterov „Čovek u tami“

(/slika2)Pol Oster (61) Njujorčanin sa 12 romana za sobom, koristi priliku da uz razgovor o novoj knjizi pozove čitaoce da spreče američku katastrofu. Isti sam kao i 1968. godine, kaže Oster, tada sam bio besan zbog Vijetnama, danas sam očajan zbog Iraka.

Po njemu, „jaz između religioznih Amerikanaca i sekularnog stanovništva postaje sve dublji“, i zemlja se nalazi u „nekoj vrsti građanskog rata“ , sve je izvesnije da dve strane više ne mogu da komuniciraju…

„Kako bi neko ko veruje da je svet stvoren za šest dana mogao da vodi racionalan razgovor sa mnom, koji u takvu stvar ne veruje”, pita se Oster u razgovoru za Bi-Bi-Si. Biće vam jasno da nešto nije u redu u američkoj kulturi, kad se svojim očima uverite kako ljudi koji rade u bolnicama gde se obavljaju pobačaji dolaze na posao u pancirima, da ih „religiozni ne bi upucali“. Religiozni lobi, po Osteru, ima neproporcionalno veliki uticaj u SAD, zbog federalnog sistema. Vajoming, sa manje od milion stanovnika ima isti broj senatora kao tridesetmilionska Kalifornija. Kad ljudi misle da su vlasnici istine, oni više nisu spremni na dijalog.

„Čovek u tami“, Osterov najnoviji rukopis, razrađuje temu ove američke podele do njene fiktivne krajnosti. Njegov junak je razočarani književni kritičar koji pati od nesanice. U toj tami, u Americi 2000. godine, nije pobedio Buš, nije bilo ni „jedanaestog septembra”, ni rata u Iraku, već je Amerikom počeo da besni građanski rat. Po Osteru, poslednjih osam godina „mi ne živimo u stvarnom svetu. Uskočili smo u paralelni svet senki“.

Čovek koji bez sna leži u tami nije pripremljen da razume ovu situaciju, ali njegovi neprijatelji očekuju da se pridržava naredbi. Tamni svet je haotičan, on nema pojma ko su dobri, a ko loši momci. Kritičari primećuju da je tema dezorijentacije Osterova specijalnost, ali da su do sada njegovi junaci bili mladi ljudi koji su svojim nesnalaženjem čitaocu pružali privid svežine. Ovoga puta u tami je ostareli i umoran čovek.

(/slika3)Iračka i druge američke apokalipse ne zaobilaze se ni u drugim žanrovima umetnosti: baš danas će u apokaliptičnom gradu Nju Orleansu, koji je postao simbol Bušovog destruktivnog nemara, biti otvorena najveća izložba savremene umetnosti koja je ikada organizovana na američkom tlu. Među ostalim eksponatima, u Nju Orleansu, tri godine posle „Katrine”, umetnik iz Los Anđelesa, Stiven Rouds, izgradio je Hol slave američkih predsednika. I on je uglavnom prazan. Kao što je Nju Orleans, grad u najbogatijoj zemlji sveta, ostao u nedogled opustošen, posle jedne prirodne nepogode. Zar to ne govori dovoljno o apokaliptičnoj stvarnosti. Bez potrebe da se fikcijom Stivena Kinga ona dočara u mašti.