Бергман, Стриндберг и Ибзен су мој живот

ЕКСКЛУЗИВНО: АРНО ДЕПЛЕШЕН

Од нашег специјалног извештача
Једно време је постојала опасност од глобализације француског филма, међутим он је поново почео да јача. Ми ипак имамо јако дугу кинематографску традицију – каже у разговору за Политику Арно Деплешен. Повод за наш разговор са овим познатим француским редитељем, јесте велики интернационални успех његовог последњег филма „Божићна прича”, за многе најјачег кандидата у такмичењу за овогодишњу Златну палму у Кану, али и његово гостовање на бечком Вијеналу.

Арно Деплешен, један од најинтересантнијих француских редитеља средње генерације (рођен је 1960), потиче из Рубеа, градића у коме се одиграва радња „Божићне приче”. У питању је прича без хепиенда о породици дубоко погођеној трагедијама и мржњом, о јазу и изопштењу и коначном окупљању свих њених чланова око божићне трпезе после петогодишње нетрпељивости. Повод за превремено закопавање ратне секире и заједнички Божић је мајчина болест – Жинон (сјајна Катрин Денев) сазнаје да болује од тешког облика рака крви, исте кобне болести која је убила њеног прворођеног сина. Доминантна и хладна, Жинон исконски воли само једно дете, свог најмлађег сина, према кћерци је равнодушна, а према старијем сину Анрију осећа само презир. Но, испоставља се да је управо Анри једини погодан кандидат за трансплантацију коштане сржи која јој може спасити живот...

Филм „Божићна прича” је био кандидат за овогодишњу Златну палму у Кану. Какво је ваше мишљење о победничком филму Лорана Кантеа?

Има једна ствар која ми се јако допада у Кану. То је фестивал у који је уложен баслослован новац, на коме превладава гламур, по црвеном тепиху дефилују звезде у модним креацијама, а сваки пут се деси да се награди филм који је ту да укаже на истинске, дубоке моралне вредности. Као да жели да се покаже да је биоскоп намењен сиромашнима, а да су позориште и спектакл за богате. Погледајте ко је свих ових година био награђиван: Кристијан Мунђију, Кен Лоуч, Гас ван Сент, Мајкл Мур... Тако се у Кану и поред невероватне палете свега и свачега човек увек подсети на суштину кинематографије.

У „Божићној причи” се ради о једној ишчашеној породици између чијих сродника нема великих емоција. Међутим, вероватно најшокантнија је отвореност у комуникацији и бруталан начин изражавања. Одакле потреба за тако огољеном отвореношћу?

Мислим да се ту пре свега ради о филмовима које сам гледао а у којима се, дијалошки, ништа не дешава сат и по времена и у којима тек на крају долази до изјава типа: „Мама, болестан сам, мама не волим те” и сл. То су филмови у којима су глумци подређени режисеру и сценаристи. Одувек сам сматрао да је тако нешто идиотарија. Јунаци који улазе у конфронтације са својим осећањима према себи и према другима, спремни су на све. Што се тиче поменуте неемотивности, ту нисте сасвим у праву. На почетку филма отац стоји на гробу свог прворођеног сина и каже: „Не желим да плачем”. Он стоји усправно, уздиже се изнад своје туге и каже – „ја сам против туговања – оно не може ничему да ме научи”. Не ради се о томе да чланови породице Вилар нису емотивни, они су једноставно против туге. Шта год да им се дешава – болест, смрт, трагедија, разноразни проблеми – они се својски држе јер су програмски против концепта патње. (/slika2)То никако не значи да код њих туга не постоји, али она није најинтересантнији део њихових живота. Када погледате лик Катрин Денев, жене која зна да ће највероватније умрети, видите тврдоглаво одбијање патње. Елизабет (кћерка), иако је стално у контакту са својим психијатром, боксује осећања вербалном агресијом. Таквих момената је пуно. Начин на који се Виларови са свиме суочавају је необичан, али не и нељудски. Оно што сматрам битним јесте да се ствари изговоре, да се не чека на некакав закаснели „закључак” о томе због чега постоји тензија, због чега се људи воле или не воле, а не видим ни потребу шминкања колоквијалног језика. Сви моји јунаци су брутални јер функционишу по принципу „што на уму, то на друму”. У „Божићној причи” Елизабет сместа изговара због чега не подноси свог брата и тиме је публика поштеђена чекања на објашњење.

Један од најинтересантнијих потеза у кастингу је додела улога свекрве и снаје, Катрин Денев и Кјари Мастројани, иначе мајци и кћерци у правом животу. Жинон (Денев) исконски мрзи своју снају Силвију. Да ли сте од почетка имали намеру да ангажујете ове две глумице за те улоге, као посебан зачин филму?

Морам да признам да нисам. Ја уопште не знам да пишем улоге за глумце. Ја прво седнем да напишем нешто бизарно, специјално и за мене значајно, па тек онда размишљам о глумцима. Али, од почетка сам себи увртео у главу да ће, пошто сам већ радио са њом на „Краљу и краљици” (2004), Катрин Денев играти у „Божићној причи”. Та одлука је филму додала посебну тежину.

Код поделе улога, Кјара је једноставно „легла” у лик Силвије. Том релацијом у филму сам посебно задовољан. У једној сцени која је једна од мојих омиљених, Жинон објашњава Анријевој девојци да мрзи Силвију јер јој је отела омиљено дете, а да њу воли јер јој је узела „оног кога не воли”. У том кратком дијалогу, решена је мистерија вишеслојних конфликата, али је тиме уведен и нови. Жинон мрзи свог сина Анрија, али он је једини који може да јој спасе живот тиме што је компатибилан за трансплантацију коштане сржи.

Интересантно је да се, као и у „Како сам се посвађао...(мој сексуални живот)” (1996), у „Божићној причи” један од јунака – син Елизабет – зове Пол Дедалус. Изгледа да вашој фасцинацији Џојсовим алтер-егом из Портрета младог уметника и Улисеја нема краја, с тим што сте му променили крштено име?

Пол је млад, изгубљен човек који је изложен комплексним проблемима у годинама које су за тако нешто превише незреле. Он је вишеслојан попут Џојсовог јунака и стално је у потрази за одговорима који му се не откривају лако. Ја сам Полу хтео да скинем бреме са рамена тиме што сам му „рекао” – хеј, немој да се бринеш, већ сам снимио филм о твојој будућности у којој ниси сам, у којој имаш децу и изграђен живот. Значи он је Матје Алмарик у „Како сам се посвађао...” и то је можда најсуптилнија спона коју сам направио. У „Божићној причи” Алмарик глуми његовог ујака Анрија и дивно је посматрати сцену у којој њих двојица трче по снегу – млади изгубљени Дедалус и његов одрасли алтер-его.

Ваши женски карактери су веома доминантни и манипулативни, што је био случај и у „Животу мртвих” (1991). Да ли постоје извесне паралеле између ваших филмова и ваше породице?

Не, макар не свесно. Са обе сестре имам добар однос. Међутим, рећи ћу вам зашто су моје јунакиње по правилу „тешке”. Мислим да у филму нема ничег досаднијег од добрих девојака и финих жена. Квентин Тарантино је створио читаву галерију фасцинантних демонских женских ликова – од вампира, преваранткиња до крволочних убица. Ингмар Бергман је знао како да од жене направи мистерију. У „Јесењој сонати” Ингрид Бергман својом самоопсесивном доминантношћу потискује радњу у други план, а Ингрид Тулин интровертном дрскошћу у улози снаје у „Дивљим јагодама” зрачи магнетном привлачношћу.

Често вас пореде са Вудијем Аленом, а у случају „Божићне приче” чини ми се да се види утицај филма „Ројал Таненбаумс” Веса Андерсона.

Интересантно је да сте то споменули. У Француској сам исте године одгледао последњи Бергманов филм „Сарабанд” и Андерсонов „Ројал Тененбаумс”. Иако Бергмана многи виде као „озбиљног” а Андерсона као „комичног”, ја сам код обојице препознао управо супротне квалитете, јер у свим тим ситуацијама које креирају имају веома вишеслојан приступ својим карактерима.

„Божићна прича” је комбинација утицаја Бергмана и Андерсона. Мада, када боље размислим, на мене утиче пуно великих режисера и писаца. Могло би се рећи да су Бергман, Стриндберг и Ибзен мој живот.

Како видите улогу бечког Вијенала у промоцији независног и некомерцијалног филма?

Мислим да је Вијенале отворен према свим концептима. На њему се из године у годину могу видети и комерцијални филмови који су стекли успех у читавом свету, али је акценат стављен на мање продукције и на остварења која би се иначе тешко могла погледати у биоскопу због своје комерцијалне неисплативости. На Вијеналу има филмова за свакога што је сјајно.