Bergman, Strindberg i Ibzen su moj život

EKSKLUZIVNO: ARNO DEPLEŠEN

Od našeg specijalnog izveštača
Jedno vreme je postojala opasnost od globalizacije francuskog filma, međutim on je ponovo počeo da jača. Mi ipak imamo jako dugu kinematografsku tradiciju – kaže u razgovoru za Politiku Arno Deplešen. Povod za naš razgovor sa ovim poznatim francuskim rediteljem, jeste veliki internacionalni uspeh njegovog poslednjeg filma „Božićna priča”, za mnoge najjačeg kandidata u takmičenju za ovogodišnju Zlatnu palmu u Kanu, ali i njegovo gostovanje na bečkom Vijenalu.

Arno Deplešen, jedan od najinteresantnijih francuskih reditelja srednje generacije (rođen je 1960), potiče iz Rubea, gradića u kome se odigrava radnja „Božićne priče”. U pitanju je priča bez hepienda o porodici duboko pogođenoj tragedijama i mržnjom, o jazu i izopštenju i konačnom okupljanju svih njenih članova oko božićne trpeze posle petogodišnje netrpeljivosti. Povod za prevremeno zakopavanje ratne sekire i zajednički Božić je majčina bolest – Žinon (sjajna Katrin Denev) saznaje da boluje od teškog oblika raka krvi, iste kobne bolesti koja je ubila njenog prvorođenog sina. Dominantna i hladna, Žinon iskonski voli samo jedno dete, svog najmlađeg sina, prema kćerci je ravnodušna, a prema starijem sinu Anriju oseća samo prezir. No, ispostavlja se da je upravo Anri jedini pogodan kandidat za transplantaciju koštane srži koja joj može spasiti život...

Film „Božićna priča” je bio kandidat za ovogodišnju Zlatnu palmu u Kanu. Kakvo je vaše mišljenje o pobedničkom filmu Lorana Kantea?

Ima jedna stvar koja mi se jako dopada u Kanu. To je festival u koji je uložen basloslovan novac, na kome prevladava glamur, po crvenom tepihu defiluju zvezde u modnim kreacijama, a svaki put se desi da se nagradi film koji je tu da ukaže na istinske, duboke moralne vrednosti. Kao da želi da se pokaže da je bioskop namenjen siromašnima, a da su pozorište i spektakl za bogate. Pogledajte ko je svih ovih godina bio nagrađivan: Kristijan Munđiju, Ken Louč, Gas van Sent, Majkl Mur... Tako se u Kanu i pored neverovatne palete svega i svačega čovek uvek podseti na suštinu kinematografije.

U „Božićnoj priči” se radi o jednoj iščašenoj porodici između čijih srodnika nema velikih emocija. Međutim, verovatno najšokantnija je otvorenost u komunikaciji i brutalan način izražavanja. Odakle potreba za tako ogoljenom otvorenošću?

Mislim da se tu pre svega radi o filmovima koje sam gledao a u kojima se, dijaloški, ništa ne dešava sat i po vremena i u kojima tek na kraju dolazi do izjava tipa: „Mama, bolestan sam, mama ne volim te” i sl. To su filmovi u kojima su glumci podređeni režiseru i scenaristi. Oduvek sam smatrao da je tako nešto idiotarija. Junaci koji ulaze u konfrontacije sa svojim osećanjima prema sebi i prema drugima, spremni su na sve. Što se tiče pomenute neemotivnosti, tu niste sasvim u pravu. Na početku filma otac stoji na grobu svog prvorođenog sina i kaže: „Ne želim da plačem”. On stoji uspravno, uzdiže se iznad svoje tuge i kaže – „ja sam protiv tugovanja – ono ne može ničemu da me nauči”. Ne radi se o tome da članovi porodice Vilar nisu emotivni, oni su jednostavno protiv tuge. Šta god da im se dešava – bolest, smrt, tragedija, raznorazni problemi – oni se svojski drže jer su programski protiv koncepta patnje. (/slika2)To nikako ne znači da kod njih tuga ne postoji, ali ona nije najinteresantniji deo njihovih života. Kada pogledate lik Katrin Denev, žene koja zna da će najverovatnije umreti, vidite tvrdoglavo odbijanje patnje. Elizabet (kćerka), iako je stalno u kontaktu sa svojim psihijatrom, boksuje osećanja verbalnom agresijom. Takvih momenata je puno. Način na koji se Vilarovi sa svime suočavaju je neobičan, ali ne i neljudski. Ono što smatram bitnim jeste da se stvari izgovore, da se ne čeka na nekakav zakasneli „zaključak” o tome zbog čega postoji tenzija, zbog čega se ljudi vole ili ne vole, a ne vidim ni potrebu šminkanja kolokvijalnog jezika. Svi moji junaci su brutalni jer funkcionišu po principu „što na umu, to na drumu”. U „Božićnoj priči” Elizabet smesta izgovara zbog čega ne podnosi svog brata i time je publika pošteđena čekanja na objašnjenje.

Jedan od najinteresantnijih poteza u kastingu je dodela uloga svekrve i snaje, Katrin Denev i Kjari Mastrojani, inače majci i kćerci u pravom životu. Žinon (Denev) iskonski mrzi svoju snaju Silviju. Da li ste od početka imali nameru da angažujete ove dve glumice za te uloge, kao poseban začin filmu?

Moram da priznam da nisam. Ja uopšte ne znam da pišem uloge za glumce. Ja prvo sednem da napišem nešto bizarno, specijalno i za mene značajno, pa tek onda razmišljam o glumcima. Ali, od početka sam sebi uvrteo u glavu da će, pošto sam već radio sa njom na „Kralju i kraljici” (2004), Katrin Denev igrati u „Božićnoj priči”. Ta odluka je filmu dodala posebnu težinu.

Kod podele uloga, Kjara je jednostavno „legla” u lik Silvije. Tom relacijom u filmu sam posebno zadovoljan. U jednoj sceni koja je jedna od mojih omiljenih, Žinon objašnjava Anrijevoj devojci da mrzi Silviju jer joj je otela omiljeno dete, a da nju voli jer joj je uzela „onog koga ne voli”. U tom kratkom dijalogu, rešena je misterija višeslojnih konflikata, ali je time uveden i novi. Žinon mrzi svog sina Anrija, ali on je jedini koji može da joj spase život time što je kompatibilan za transplantaciju koštane srži.

Interesantno je da se, kao i u „Kako sam se posvađao...(moj seksualni život)” (1996), u „Božićnoj priči” jedan od junaka – sin Elizabet – zove Pol Dedalus. Izgleda da vašoj fascinaciji Džojsovim alter-egom iz Portreta mladog umetnika i Uliseja nema kraja, s tim što ste mu promenili kršteno ime?

Pol je mlad, izgubljen čovek koji je izložen kompleksnim problemima u godinama koje su za tako nešto previše nezrele. On je višeslojan poput Džojsovog junaka i stalno je u potrazi za odgovorima koji mu se ne otkrivaju lako. Ja sam Polu hteo da skinem breme sa ramena time što sam mu „rekao” – hej, nemoj da se brineš, već sam snimio film o tvojoj budućnosti u kojoj nisi sam, u kojoj imaš decu i izgrađen život. Znači on je Matje Almarik u „Kako sam se posvađao...” i to je možda najsuptilnija spona koju sam napravio. U „Božićnoj priči” Almarik glumi njegovog ujaka Anrija i divno je posmatrati scenu u kojoj njih dvojica trče po snegu – mladi izgubljeni Dedalus i njegov odrasli alter-ego.

Vaši ženski karakteri su veoma dominantni i manipulativni, što je bio slučaj i u „Životu mrtvih” (1991). Da li postoje izvesne paralele između vaših filmova i vaše porodice?

Ne, makar ne svesno. Sa obe sestre imam dobar odnos. Međutim, reći ću vam zašto su moje junakinje po pravilu „teške”. Mislim da u filmu nema ničeg dosadnijeg od dobrih devojaka i finih žena. Kventin Tarantino je stvorio čitavu galeriju fascinantnih demonskih ženskih likova – od vampira, prevarantkinja do krvoločnih ubica. Ingmar Bergman je znao kako da od žene napravi misteriju. U „Jesenjoj sonati” Ingrid Bergman svojom samoopsesivnom dominantnošću potiskuje radnju u drugi plan, a Ingrid Tulin introvertnom drskošću u ulozi snaje u „Divljim jagodama” zrači magnetnom privlačnošću.

Često vas porede sa Vudijem Alenom, a u slučaju „Božićne priče” čini mi se da se vidi uticaj filma „Rojal Tanenbaums” Vesa Andersona.

Interesantno je da ste to spomenuli. U Francuskoj sam iste godine odgledao poslednji Bergmanov film „Saraband” i Andersonov „Rojal Tenenbaums”. Iako Bergmana mnogi vide kao „ozbiljnog” a Andersona kao „komičnog”, ja sam kod obojice prepoznao upravo suprotne kvalitete, jer u svim tim situacijama koje kreiraju imaju veoma višeslojan pristup svojim karakterima.

„Božićna priča” je kombinacija uticaja Bergmana i Andersona. Mada, kada bolje razmislim, na mene utiče puno velikih režisera i pisaca. Moglo bi se reći da su Bergman, Strindberg i Ibzen moj život.

Kako vidite ulogu bečkog Vijenala u promociji nezavisnog i nekomercijalnog filma?

Mislim da je Vijenale otvoren prema svim konceptima. Na njemu se iz godine u godinu mogu videti i komercijalni filmovi koji su stekli uspeh u čitavom svetu, ali je akcenat stavljen na manje produkcije i na ostvarenja koja bi se inače teško mogla pogledati u bioskopu zbog svoje komercijalne neisplativosti. Na Vijenalu ima filmova za svakoga što je sjajno.