Обилић на Каналу Гранде

ПУТОПИС
Иако се Београђани у свету споља више не разликују од других, још се препознају. То је повод за овај текст. Узрока има много више. Док сам летос шетао тршћанском улицом Корзо Италија, случајно сам иза себе чуо део телефонског разговора. Нисам прислушкивао него још увек добро чујем, а то су и последице мобилне телефоније: „Јао, јесте, у Трсту сам... Тако је лепо... Тако га волим... Знаш, оно – Трст је наш, ха, ха, ха...“ Било је то истог дана када су Руси ушли тенковима у Грузију и два дана након сахране А. Солжењицина у московској цркви из шестог века.

Шта је то тако лепо у Трсту? Због чега га волимо? Је ли Трст наш? Да ли је икада био наш? Имају ли сва ова питања међусобну везу?

Од пре десетак година градски тргови су поново очишћени, умивени и дотерани (пре свих централни трг Пјаца Унита, са својим индигоплавим светлима), обновљене су и рестауриране бројне фасаде некадашњих палата, на већини су постављени епитафи са годином изградње, архитектом и власником палате, на свим улицама у центру града постоје садашњи називи, и то како се која улица звала у прошлости. Тршћански бренд постали су споменици културе. А то јесте оно што у готово сваком човеку изазива осећања лепоте, узвишености и пријатности.  

Ко су данас најбројнији туристи у Трсту? Ирци. Да ли је то чудно? Ни најмање. Долазе да прате трагове свог Џејмса Џојса, иако је велики писац боравио у овом граду двадесетих година XX века свега две, три године. Подигавши му споменик, Тршћани су обележили све куће које су имале било какву везу са писцем, попут епитафа на грчкој цркви Светог Николе на риви на којем стоји текст како је Џојс обичавао да понекад као заинтересовани посматрач присуствује литургијама.

Имају ли Срби своје путеве културе у Трсту?

(/slika2)И када не би било велике и лепе српске ортодоксне цркве Светог Спиридона (Сан Спиридионе) са плавим куполама и белим мермером, која архитектонски доминира простором око Канала Гранде, остало би доста тога. Бројне су тршћанске палате које красе овај град и привлаче пажњу Тршћана и туриста које су подигли богати становници града српског порекла у XVIII и XIX веку, попут палата Куртовић, Ивановић, Вучетић, Николић. На готово свакој пише чије су и ко их је градио па су забуна и незнање могући само у случају неписмености, незаинтересованости или злонамерности. Једна од најлепших (по фасади и интеријеру) јесте палата породице Гопчевић, такође, на Каналу Гранде.

Тај морски канал је у прошлости био најцењеније место за становање пошто је водио све бродове директно у центар града. Црвено-бели камен из Аурисине у облику таласа краси фасаду ове палате и зауставља пажњу свакоме, а унутрашњост служи као изложбени простор (овог лета постављена је изложба фотографија Марије Калас) и као канцеларије градским институцијама културе. На венецијанској фасади ове палате налазе се четири камене фигуре српских јунака из Косовског боја (кнеза Лазара, кнегиње Милице, Милоша Обилића и „Косовке девојке“), што би морало да очара чак и оне (бројне) међу нама који митовима придају далеко већи значај од стварних, постојећих споменика културе. Спиридон Гопчевић био је човек космополитске културе, пријатељ Ђузепеа Гарибалдија, председник тршћанске Српске ортодоксне комуне 1847–1854, а један од његових наследника, Марино Гопчевић, оснивач је Неуролошког одељења тршћанске болнице 1945. године.

Знамо ли све то или не знамо? Занима ли нас или не? На ком месту (не)вредновања сопствених историјских вредности стоји наше игнорисање културних трагова? Јесмо ли толико велики и значајан народ да можемо приуштити запостављање (игнорисање) културних корена, попут оних у Трсту?

Трст је прошао кроз српску литературу, српски уметници и писци боравили су у овом граду и писали о њему, од Доситеја и Вука, преко Андрића до неколицине савремених аутора. У Трсту и данас живе они (додуше, ретки) који су у стању да оживе и осмисле српске трагове из прошлости и понуде их садашњим и будућим генерацијама. У чему је онда проблем? У нашој инертности, вечитом политизовању сваког јавног живота, па и културе, недостатку средстава? Или је ствар у оном већ поменутом: прихватање прошлости једино митоманском свешћу којој су заједнички именитељи субјективност, непроверљивост и могућност сваке, а највише политичке манипулације.

Додуше, има у Трсту још доста тога што би могло да буде боље када су у питању српски трагови. На кући Јована Куртовића на Каналу Гранде данас нема никакве ознаке ко ју је градио и чија је била. Тај најбогатији Тршћанин српског порекла са краја XVIII и почетка XIX века био је и највећи донатор цркве Светог Спиридона, па је природно што је своју кућу сместио одмах преко пута. И на згради у суседству, у којој је смештен кафе Стела Полари, недостају уочљиве ознаке којима би се сачувала успомена на кафану коју су направили тршћански Срби за своје свакодневно састајање и дружење. Поред улаза стоји једино табла на којој пише како су се у њој почетком XX века редовно састајали Џејмс Џојс и његов литерарни протеже Итало Свево. О српским траговима на овом месту ни речи чак ни у унутрашњости кафеа, иначе месту са патином фин-де-сијекла, као створеном за књижевне вечери и друга културна збивања. Наравно, то је разумљиво. Не треба баш све очекивати од Тршћана, нешто бисмо морали да предузмемо и сами. На пример, попут обележавања кућа у којима су краткотрајно живели Доситеј и Вук (као што је то учињено у Бечу) или оне на риви у којој је 1875. свој кратки живот завршио наш социјалистички првак Светозар Марковић.

С тим у вези је овогодишња, већ поменута, изложба Марије Калас у палати Гопчевић. Ова славна оперска дива по којој је један тон сопрана (шпански сопран) добио име, гостовала је у Трсту свега неколико пута. Овогодишњу изложбу у целости је финансирала и организовала грчка парламентарна фондација. Ове реченице нису намењене нашем Министарству културе, овде је реч о препознавању и вредновању сопствених културних трагова.

Да ли нас Тршћани воле? Одговор на ово питање био би ново питање: да ли је потребно да нас воле? Можемо ли већ једном да се излечимо од потребе да нас неко воли? Јесмо ли у стању да прихватимо (цивилизацијски) однос са другима без љубави, али по основу поштовања и објективног вредновања нашег и туђег понашања према другима, како у прошлости, тако и будућности? Та ће нам мудрост, вероватно, требати када се (надам се, ускоро) придружимо свим другим народима и нацијама Европе.

Трст је, можда, добар пример како даље. Јер Тршћани цене српске корене и културну заоставштину својих српских суграђана, ако никако друкчије, онда тако што их не заборављају и не занемарују (пре осам година, а годину дана пре демократских промена у Србији, у Трсту је од стране града приређена изложба која је трајала цело лето, посвећена Србима у Трсту из XVIII и XIX века са обиљем фотографија и писаних докумената).

Ако се вратимо на почетак и поновимо речи (питање) Београђанке у Трсту о томе је ли Трст наш, одговор је (барем за мене) јасан: није. Није био никада и није ни сада. Као што и Ница, у којој је рођен Гарибалди и која је имала значајну италијанску популацију, није италијанска него француска јер је већинско становништво било француско (потврђено на референдуму). Из истог тог разлога Трст је италијански, а не аустријски или словеначки. Што никако не би требало да значи да ми немамо право на наше културне трагове у Трсту. Тим више што нам то нико и не оспорава.

Знам да ово неминовно побуђује наше подсећање на тренутно болно питање Косова и Метохије. Како год се косовско питање решило – а ако га не будемо решили сами, решиће га време (што се уклапа у тактику понеких) – оно што је могућа сличност са Трстом јесте питање културних остатака и трагова. Њих нам, надам се, нико неће моћи да одузме и отуђи. Осим ако то не урадимо сами.