О фазанима и кокошкама

ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ И ЈАВНА РЕЧ
Ако се интелектуалци претворе у полицајце или само саветнике, све ће отићи до ђавола, нико неће знати шта се десило са интелектуалним узбуђењем. Интелектуалац је једнако човек. Не волим те приче: интелектуалац је фазан, а остали људи су кокошке – каже за „Политику” драмски писац Угљеша Шајтинац, коментаришући могућу позицију савременог српског интелектуалца на јавној сцени данас, осам година од преломне двехиљадите.

Је ли реч о немоћи, замору и засићењу политиком, или неопходној дистанци од ње, и има ли улога интелектуалца као воx пополи, икакве сврхе и значења данас, после изразитог јавног ангажмана деведесетих, у јеку транзиције и далекометних друштвених промена, и зашто?

Небојша Попов, угледни социолог и главни и одговорни уредник листа „Република“ сматра да у тренутном „систему“ транзиције нема много места за интелектуалну делатност: „Све што се дешава изгледа нужно, а ако је нешто нужно, онда је бесмислено пружати било какав отпор, чак и питати зашто је то нешто нужно. Када се уклони потреба за јавним дијалогом, онда интелектуална делатност изумире. И интелектуалне институције су сувишне. Универзитет више није потребан осим као вежбалиште за привремене послове“, објашњава Попов.

Тајна прича о транзицији

Догађаји из деведесетих, студентски протести, демонстрације, перформанси испред полицијских кордона под пуном ратном опремом, заборављени су, као што се више нико не сећа протеста хиљаде радника из Колубаре. Брисање непријатнх догађаја из сећања најбољи је облик самоодбране.

 „Грађани су веровали да могу живети слободно, да има смисла борити се за слободан живот. Зашто је све то потиснуто у други план, готово заборављено, а онда сведено на површну причу да су се сви бунили само против Милошевића и сада додају: ,Све је исто само њега нема’. То су типичне антиинтелектуалне продукције којих има безброј и то не само у таблоидима, већ и у нетаблоидима. То су измишљотине од којих никакве користи немају они који се питају, зашто се све то догађало, шта може да се учини да се то поново не догоди. Од производње таквих тумачења многи добро живе, а они који уживају плодове те продукције годинама су недодирљиви и то је оно што крије тајну причу о транзицији, као нечему апослутно детерминисаном“, наглашава Попов.

Критичке дискусије, попут оних вођених деведесетих у програмима ЦЗКД, нису честе на домаћој културној сцени. Због чега? По речима Филипа Давида, после 5. октобра проширило се уверење међу многим опонентима Милошевићевог режима, како је борба за демократску Србију окончана, како ће се демократизација даље одвијати такорећи сама од себе:

„Они који су, са правом, говорили да није дошло до дисконтинуитета, нити до неопходне лустрације, да се мора одговарати за погрешну политику и почињене злочине, проглашени су вечитим незадовољницима, екстремистима. А оне снаге старог режима које су се после 5. октобра притајиле, убрзо су дигле поново главу, поново су заузеле позиције у структурама система, онемогућавајући стварне промене и преиспитивање њихове одговорности. Тако је постепено, уместо освешћења дошло до рестаурације неких од идеја које су нас гурнуле у катастрофу, у ратове, у сукобе и свађу са суседима и читавим светом и зауставиле у непоходном реформисању друштва“, сматра Филип Давид, драматург, професор, у пензији на ФДУ у Београду, један од чланова Београдског круга (Обрад Савић, Аљоша Мимица, Радомир Константиновић, Миладин Животић, Иван Чоловић, Борка Павићевић, само су нека од имена ове неформалне организације која је тада окупила водеће интелектуалце у нашој средини), најстарије невладине организације која је почетком деведесетих представљала симбол грађанског отпора у Србији.

Свет – то си ти

Било је то доба када интелектуалцима није баш толерисано да слободно, јавно и критички размишљају. Многи су изгубили посао (девдесетих је једна група сценариста добила отказ из РТС–а), неки су се својевољно повукли, као Мирјана Миочиновић, професорка на ФДУ, у знак протеста због рата и бомбардовања Дубровника, некима су дела скидана са репертоара позоришта („Друга врата лево“ Александра Поповића, много пре деведесетих), или су поједине сцене и позоришта затварана из „техничких разлога“. Прекидање представе „Свети Сава“ (позориште из Зенице) Синише Ковачевића у ЈДП–у, од стране екстремних националиста и заштитника лика овог свеца, најавило је потоње сурове догађаје на београдским улицама.

Међутим, млађи драмски писац, Угљеша Шајтинац (аутор комада „Реквизитер“, „Право на Руса“, „Банат“ и „Хадерсфилд“) попут многих из своје генерације, није оптерећен вирусом политике. Он сматра да је ангажованост интелектуалца у јавном животу ствар личног избора. Шајтинац наглашава да за интелектуалца и нема неког специјалног места у друштву, у коме се све свело на „анимално преживљавање“ те је људима пре потребан духовник или пријатељ који ће да их саслуша.

„Интелектуалац не треба да држи политичке говоре. Ти треба да будеш савременик у свом времену, да пружиш себи одушка и да говориш на основу свог искуства, о стварима које су за тебе важне. То је глас појединца. Немој да бринеш о свету– свет си ти. Сваки човек је слика света данас. Не признајем интелектуалце који кажу–ја сам решио све своје проблеме –сада желим да кажем исто заједници. Постоје људи који налазе потребу да су стално на неком гувну. Затим, постоје интелектуалци којима никад није проблем да се спусте на нижи ниво. Постоје и они супериорни за које се испостави да су радили за ДБ. Они уживају у идеолопоклонству. И то је свугде тако. То је људска психологија. Ко може да осуди било ког интелектуалца који се склонио. Андрић се повукао пред окупацијом, па шта. Да ли морају сви да буду партизани, четници. Свакоме је допуштено да живи како жели“, објашњава Шајтинац.

Фалсификација новије историје

Проблем формирања аутентичног и независног интелектуалца код нас проистиче и из погрешног тумачења домаће историје која често заташкава и прећуткује светла упоришта. Ослонац у домаћој историји не треба тражити само у атентатима, убиствима, хајдучијама, већ и у слободоумним идејама, које је још 1805. године, „проповедао“ у Уставу, Божо Грујић, члан Правитељствујушћег совјета: „Ко није слободан, обична је звер, а народ обична раја где је неопходно увести владавину реда и закона“. Управо на овим ставовима напредног „просветитеља“, Небојша Попов (његова књига „Друштвени сукоби – изазов социологије“, решењем Окружног суда у Београду забрањена је 1983. године, док 2007. добија награду „Витез позива“) сматра могућим напредак српског посрнулог интелектуалца, чија је глава затрпана нагомилаваним лажима:

„Ми смо чак доживели и једну организовану, државно–режимску замршену фалсификацију новије историје. Изједначени су фашисти и антифашисти. Мислиоци као што је Недић се славе као узорне патриоте, да не причамо о овим новим узорним патриотима: Шешешљу, Младићу, Караџићу, Милошевићу. Ти фалсификати су главни посао за озбиље анализе и интелектуалну делатност. Лаж и потчињавање иду заједно, као што слобода и истина иду заједно. Ако то не разумемо, онда нам је неразумљива читава прича о интелектуалцима“, додаје Попов.   

Разапет између политичке прошлости, свог унутрашњег света, инспирације и безвредности властитог положаја у неизвесном тржишном моделу сопственог опстанка интелектуалац је данас, можда и више него судбоносних деведесетих, пред избором да ли да своју актуелну фрустрацију потисне повлачењем у сопствено уметничко или научно дело, или, искораком из њега у реални свет и јавну друштвену арену, у којој су сви (кокошке или фазани, свеједно) сведени на „политичке животиње“ све док не закукуричу слободно, што рече „правитељствујушчи“ Божо Грујић...