O fazanima i kokoškama

INTELEKTUALCI I JAVNA REČ
Ako se intelektualci pretvore u policajce ili samo savetnike, sve će otići do đavola, niko neće znati šta se desilo sa intelektualnim uzbuđenjem. Intelektualac je jednako čovek. Ne volim te priče: intelektualac je fazan, a ostali ljudi su kokoške – kaže za „Politiku” dramski pisac Uglješa Šajtinac, komentarišući moguću poziciju savremenog srpskog intelektualca na javnoj sceni danas, osam godina od prelomne dvehiljadite.

Je li reč o nemoći, zamoru i zasićenju politikom, ili neophodnoj distanci od nje, i ima li uloga intelektualca kao vox popoli, ikakve svrhe i značenja danas, posle izrazitog javnog angažmana devedesetih, u jeku tranzicije i dalekometnih društvenih promena, i zašto?

Nebojša Popov, ugledni sociolog i glavni i odgovorni urednik lista „Republika“ smatra da u trenutnom „sistemu“ tranzicije nema mnogo mesta za intelektualnu delatnost: „Sve što se dešava izgleda nužno, a ako je nešto nužno, onda je besmisleno pružati bilo kakav otpor, čak i pitati zašto je to nešto nužno. Kada se ukloni potreba za javnim dijalogom, onda intelektualna delatnost izumire. I intelektualne institucije su suvišne. Univerzitet više nije potreban osim kao vežbalište za privremene poslove“, objašnjava Popov.

Tajna priča o tranziciji

Događaji iz devedesetih, studentski protesti, demonstracije, performansi ispred policijskih kordona pod punom ratnom opremom, zaboravljeni su, kao što se više niko ne seća protesta hiljade radnika iz Kolubare. Brisanje neprijatnh događaja iz sećanja najbolji je oblik samoodbrane.

 „Građani su verovali da mogu živeti slobodno, da ima smisla boriti se za slobodan život. Zašto je sve to potisnuto u drugi plan, gotovo zaboravljeno, a onda svedeno na površnu priču da su se svi bunili samo protiv Miloševića i sada dodaju: ,Sve je isto samo njega nema’. To su tipične antiintelektualne produkcije kojih ima bezbroj i to ne samo u tabloidima, već i u netabloidima. To su izmišljotine od kojih nikakve koristi nemaju oni koji se pitaju, zašto se sve to događalo, šta može da se učini da se to ponovo ne dogodi. Od proizvodnje takvih tumačenja mnogi dobro žive, a oni koji uživaju plodove te produkcije godinama su nedodirljivi i to je ono što krije tajnu priču o tranziciji, kao nečemu aposlutno determinisanom“, naglašava Popov.

Kritičke diskusije, poput onih vođenih devedesetih u programima CZKD, nisu česte na domaćoj kulturnoj sceni. Zbog čega? Po rečima Filipa Davida, posle 5. oktobra proširilo se uverenje među mnogim oponentima Miloševićevog režima, kako je borba za demokratsku Srbiju okončana, kako će se demokratizacija dalje odvijati takoreći sama od sebe:

„Oni koji su, sa pravom, govorili da nije došlo do diskontinuiteta, niti do neophodne lustracije, da se mora odgovarati za pogrešnu politiku i počinjene zločine, proglašeni su večitim nezadovoljnicima, ekstremistima. A one snage starog režima koje su se posle 5. oktobra pritajile, ubrzo su digle ponovo glavu, ponovo su zauzele pozicije u strukturama sistema, onemogućavajući stvarne promene i preispitivanje njihove odgovornosti. Tako je postepeno, umesto osvešćenja došlo do restauracije nekih od ideja koje su nas gurnule u katastrofu, u ratove, u sukobe i svađu sa susedima i čitavim svetom i zaustavile u nepohodnom reformisanju društva“, smatra Filip David, dramaturg, profesor, u penziji na FDU u Beogradu, jedan od članova Beogradskog kruga (Obrad Savić, Aljoša Mimica, Radomir Konstantinović, Miladin Životić, Ivan Čolović, Borka Pavićević, samo su neka od imena ove neformalne organizacije koja je tada okupila vodeće intelektualce u našoj sredini), najstarije nevladine organizacije koja je početkom devedesetih predstavljala simbol građanskog otpora u Srbiji.

Svet – to si ti

Bilo je to doba kada intelektualcima nije baš tolerisano da slobodno, javno i kritički razmišljaju. Mnogi su izgubili posao (devdesetih je jedna grupa scenarista dobila otkaz iz RTS–a), neki su se svojevoljno povukli, kao Mirjana Miočinović, profesorka na FDU, u znak protesta zbog rata i bombardovanja Dubrovnika, nekima su dela skidana sa repertoara pozorišta („Druga vrata levo“ Aleksandra Popovića, mnogo pre devedesetih), ili su pojedine scene i pozorišta zatvarana iz „tehničkih razloga“. Prekidanje predstave „Sveti Sava“ (pozorište iz Zenice) Siniše Kovačevića u JDP–u, od strane ekstremnih nacionalista i zaštitnika lika ovog sveca, najavilo je potonje surove događaje na beogradskim ulicama.

Međutim, mlađi dramski pisac, Uglješa Šajtinac (autor komada „Rekviziter“, „Pravo na Rusa“, „Banat“ i „Hadersfild“) poput mnogih iz svoje generacije, nije opterećen virusom politike. On smatra da je angažovanost intelektualca u javnom životu stvar ličnog izbora. Šajtinac naglašava da za intelektualca i nema nekog specijalnog mesta u društvu, u kome se sve svelo na „animalno preživljavanje“ te je ljudima pre potreban duhovnik ili prijatelj koji će da ih sasluša.

„Intelektualac ne treba da drži političke govore. Ti treba da budeš savremenik u svom vremenu, da pružiš sebi oduška i da govoriš na osnovu svog iskustva, o stvarima koje su za tebe važne. To je glas pojedinca. Nemoj da brineš o svetu– svet si ti. Svaki čovek je slika sveta danas. Ne priznajem intelektualce koji kažu–ja sam rešio sve svoje probleme –sada želim da kažem isto zajednici. Postoje ljudi koji nalaze potrebu da su stalno na nekom guvnu. Zatim, postoje intelektualci kojima nikad nije problem da se spuste na niži nivo. Postoje i oni superiorni za koje se ispostavi da su radili za DB. Oni uživaju u ideolopoklonstvu. I to je svugde tako. To je ljudska psihologija. Ko može da osudi bilo kog intelektualca koji se sklonio. Andrić se povukao pred okupacijom, pa šta. Da li moraju svi da budu partizani, četnici. Svakome je dopušteno da živi kako želi“, objašnjava Šajtinac.

Falsifikacija novije istorije

Problem formiranja autentičnog i nezavisnog intelektualca kod nas proističe i iz pogrešnog tumačenja domaće istorije koja često zataškava i prećutkuje svetla uporišta. Oslonac u domaćoj istoriji ne treba tražiti samo u atentatima, ubistvima, hajdučijama, već i u slobodoumnim idejama, koje je još 1805. godine, „propovedao“ u Ustavu, Božo Grujić, član Praviteljstvujušćeg sovjeta: „Ko nije slobodan, obična je zver, a narod obična raja gde je neophodno uvesti vladavinu reda i zakona“. Upravo na ovim stavovima naprednog „prosvetitelja“, Nebojša Popov (njegova knjiga „Društveni sukobi – izazov sociologije“, rešenjem Okružnog suda u Beogradu zabranjena je 1983. godine, dok 2007. dobija nagradu „Vitez poziva“) smatra mogućim napredak srpskog posrnulog intelektualca, čija je glava zatrpana nagomilavanim lažima:

„Mi smo čak doživeli i jednu organizovanu, državno–režimsku zamršenu falsifikaciju novije istorije. Izjednačeni su fašisti i antifašisti. Mislioci kao što je Nedić se slave kao uzorne patriote, da ne pričamo o ovim novim uzornim patriotima: Šešešlju, Mladiću, Karadžiću, Miloševiću. Ti falsifikati su glavni posao za ozbilje analize i intelektualnu delatnost. Laž i potčinjavanje idu zajedno, kao što sloboda i istina idu zajedno. Ako to ne razumemo, onda nam je nerazumljiva čitava priča o intelektualcima“, dodaje Popov.   

Razapet između političke prošlosti, svog unutrašnjeg sveta, inspiracije i bezvrednosti vlastitog položaja u neizvesnom tržišnom modelu sopstvenog opstanka intelektualac je danas, možda i više nego sudbonosnih devedesetih, pred izborom da li da svoju aktuelnu frustraciju potisne povlačenjem u sopstveno umetničko ili naučno delo, ili, iskorakom iz njega u realni svet i javnu društvenu arenu, u kojoj su svi (kokoške ili fazani, svejedno) svedeni na „političke životinje“ sve dok ne zakukuriču slobodno, što reče „praviteljstvujušči“ Božo Grujić...