Денунцијанство као мотив у Кундериним делима

БЕСМРТНОСТ ПОЛИЦИЈСКОГ АРХИВА

Специјално за „Политику”
Праг, октобра – Информација о наводном потказивачком греху из 1950, тада 21-годишњег студента, потоњег славног писца Милана Кундере, навела је многе да прелистају поново странице његових књига да би проверили утисак који сигурно имају из ранијег читања да мотив денунцијанства има важну улогу у његовим делима. Нису се преварили – то је код Кундере доста чест и важан, чак и централни мотив.

Релативно мирни живот (ако је такав био могућ у време ванредног стања током Другог светског рата) архитекте Јиржија Нечаса, нагло се променио пошто га је домар, познат као немачки „цинкарош”, затекао са женом са којом је сарађивао у Покрету отпора. У намери да заштити своју илегалну групу, Нечас убија домара... То је окосница фабуле Кундерине драме с почетка шездесетих. Дилема је чему дати предност – породици или Отпору.

Но, још пре тога, феномен потказиваштва се појавио у стваралаштву младог песника Кундере који у поеми „Последњи мај” из 1955. слави несаломљиву снагу уверења легендарно узорног новинара-песника-комунисте Јулијуса Фучика који, иако зверски мучен од Гестапоа, никог није одао – па му се због тога диви чак и гестаповски комесар-мучитељ Бем (поема и других својих песничких дела из младости Кундера се касније одрекао).

Ова тема се развија, међутим, и даље, и добија све значајније место у каснијим Кундериним књигама. У приповеткама „Смешне љубави” служи за разграњивање еротско-хуморних прича. Али, још много већу улогу има у његовом првом роману „Шала”. „Оптимизам је опијум народа! Здрав дух смрди на глупост. Живео Троцки! Лудвик” – написао је у послатој разгледници својој љубави, запаљеној комунисткињи Маркети, јунак „Шале”, вероватно са жељом да испадне духовит. Разгледница, међутим, стигне у погрешне руке и Лудвику се расплине сан, не само о љубави с Маркетом, него и студију, да би потом био послат у кажњеничку јединицу у војсци.

Према чешком писцу и Кундерином блиском пријатељу, једном од ретких с којим и данас одржава редовни контакт, Милану Ухдеу, Кундера је у овај феномен најдубље ушао у књизи „Живот је негде другде” у којој песник Јаромил денунцира брата своје љубавнице. Она је, наиме, толико закаснила на састанак па је у жељи да за то истури неки јак разлог измислила причу како се њен брат спрема да побегне у иностранство. Наставак се може претпоставити: на брата је одмах потом кренула тајна полиција...

Та књига, издата на чешком 1979. у издавачкој кући у егзилу Торонто Паблишерс 68 Јозефа Шкворецког и Здене Саливарове је, међутим, још увек недоступна чешком читаоцу, јер Кундера одбија да одобри њено официјелно издање на чешком. То исто важи и за „Књигу смеха и заборава”, која је, такође, једино изашла у овом емигрантском издаваштву и самиздату у земљи. У „Књизи смеха и заборава” налази се једна реченица о личности Тамини која Кундериној афери даје неочекивано једну нову димензију. „У томе се уопште Тамина не вара: у свескама полицијских архива је наша једина бесмртност...”

-----------------------------------------------------------

Џелат, жртва и песник

У једном роману Кундера је о времену стаљинског терора написао: „Било је то доба када су владали џелат и песник. Џелат је убијао жртву, а песник јој је певао”. Шокирало га је да се у сваком човеку тако лако може мешати нискост са величином и да песник истовремено може бити доушник. Из темеља потресен у некадашњој комунистичкој вери, дошао је до закључка да ни у шта на свету не треба веровати и да једини безбедни поглед јесте антилирски, с висине и дистанце, иронија и скепса. Објавио је и рат националном миту, који је нарочито јак у мањим народима и припада и чешкој традицији, о писцу као „пробуђеној свести” и „слузи народа”. И тако и у животу ушао у своју „сјајну изолацију” која кулминира стварном или измишљеном причом да се последњих година најрадије задржава на Исланду. Али, и ова минијатурна острвска земља мораће да изађе из изолације после тешке финансијске кризе која ју је захватила и наврат-нанос хоће у ЕУ...