Зграду Генералштаба би требало зналачки реконструисати

Дочекала нас је у аули Техничких факултета. Први пут је у ту зграду крочила 1960. године као бруцошкиња Архитектонског факултета, дошавши из Ваљева, и запослила се у Институту за архитектуру и урбанизам Србије (ИАУС), који је њена друга кућа дуже од шест деценија. У њој на трећем нивоу, на крају узаног ходника, и данас има архитектонски студио. Уместо цртежа, на радном столу стоји печат МДМ – ознака Фондације Миленија и Дарко Марушић, коју је архитекта Миленија Марушић недавно основала. И за њено седиште изабрала је ИАУС – с разлогом, јер је у њему све започела са супругом проф. Дарком Марушићем (1940–2017), који је на архитектури предавао становање.

– Прве награде и успеси с непуних 27 и 30 година, за новобеоградске блокове, везали су нас за становање. Опредељење за стамбену архитектуру није било наша свесна одлука, може се рећи да је стамбена архитектура одабрала нас. Данас јој то поверење узвраћамо оснивањем Фондације МДМ са општим циљем промоције архитектуре као важног и сложеног сегмента културе – открива архитекта Миленија Марушић.

Ваша фондација је у знаку архитектуре стана. Како вам данас изгледају београдски станови?

Ако су станови из времена када су рађени у функцији и по мери човека квалификовани као социјални, ови данашњи су, дакле, асоцијални. То социјално, заправо подразумева одговорност – пројектовати простор у којем се рађа, одраста и формира једна личност.

Мислите да се данас не граде станови за живот људи него се производе као било која роба која би требало да донесе новац?

Не граде се за човека. Граде се без норматива и испод минималних услова за човекомерно становање. Стамбени објекти ничу преко ноћи, без реда, на местима која им надлежна администрација омогућава, у њима су комерцијализовани слогови стамбене квадратуре који се тешко могу звати пројектима. Прописи који су постојали избрисани су, четвртину квадратуре стана однесу предсобља, засобља и залакћени голи ходници којима се стиже до дневне собе од дванаестак квадрата у коју се улази поребарке.

Јесу ли у ваше време биле строже контроле пројеката?

Не тако давно, у Урбанистичком заводу као кровној струковној организацији постојало је моћно тело – Савет кроз који су пролазили сви планови и пројекти у идејној фази. Чланови савета били су професори и личности од стручног и моралног интегритета. Главне пројекте дочекивала је уиграна ревизиона комисија Дирекције за изградњу града. Могли сте имати идеалну организацију стана, али ако је прозорско стакло, мерено без штока и крила, било мање од седмине пода собе чија дубина не сме прећи једну и по ширину собе, ако стан није директно осунчан минимално један сат зими и окренут само на север, а дневна соба испод 18 квадрата, пројекат се не усваја и враћа се на поправни.

Али данас постоји градска Комисија за планове и она је стручно тело...

Њени чланови већ дуго се не бирају да оцењују планове и пројекте, већ да спроводе све што им се проследи. Памтим дуго, од када постоји градска Комисија за планове ниједан њен члан није поднео оставку због неслагања с одлуком о усвајању плана или пројекта којима се прекраја, разграђује и изобличује основно ткиво града, што представља врхунац бешчашћа.

Ваш покојни колега Бранко Бојовић рекао је да је комплекс Генералштаба за Београд исто оно што је опера за Сиднеј, а то здање архитекте Николе Добровића поново је виђено за рушење.

Била сам студенткиња – ученица из „прве клупе” професора Николе Добровића. Као на сваком његовом предавању, у дупке пуном амфитеатру Архитектонског факултета и ходнику испред, стојећи у ставу мирно, слушали смо о грађењу Генералштаба и како га је, онако пргавог и бескомпромисног да истера до краја „сваки божији детаљ”, инвеститор – генерал Капичић – јурио око градилишта с откоченим пиштољем. А сваки детаљ, свака укројена румена „коцка” била је лекција за себе. С обзиром на то да нам је војска била дугогодишњи инвеститор, била сам у прилици да „завирим” и у оне изузетне просторе под велом војне тајне, да одлазим у солитер тог комплекса који је у функцији и после НАТО бомбардовања.

Шта је решење за Генералштаб?

Генералштаб се не сме рушити. Треба га зналачки обновити пажљиво урађеним пројектом реконструкције, рађеним руком посебно изабраног великог мајстора какав је био и његов аутор. Реконструисати га да за Београд буде нулта културна и туристичка кота. Јер, он је све „оно нешто” што је изнад и баснословне цене коју је спреман да понуди било који инвеститор.

И Београдски сајам, осим Хале један, и хотел „Југославија” биће порушени.

Сајам није хала по хала. Сајам је Место. Огрлица од челичне сајле на коју се деценијама уз објекте нижу и наше мисли, наше памћење и наши кораци почев од прилазне уличне настрешнице, ширег силазног степеништа до изласка на увек некако свечаном атмосфером прожет отворени плато с пешачком ваздушном пасарелом омеђеном заставама. Он сведочи о једној врсти ходочашћа више генерација бивше и ове земље, историја је наших живота. Сајам, Генералштаб, „Југославија” настајали су у конкурсним утакмицама наших најбољих стваралаца и најбољи су изданци савремене архитектуре времена у којем су стварани. Ова дела бележе историју архитектуре од које је кроз векове ратовања и спољних агресија тако мало остало. Део су нас самих, нашег културног идентитета, нашег сећања. Рушити их, равно је ратном злочину почињеном у миру.

Ви живите у Новом Београду, поред Саве, пројектовали сте његов део. Како вам он данас изгледа?

Нови Београд, једини град у Европи грађен на принципима чисте модерне, изгубио је трку с ваневропским градовима подигнутим на истим принципима, Чандигаром у Индији и Бразилијом у Бразилу. Није поштована основна матрица у његовој даљој изградњи. На постојећој инфраструктури, као на идеалној подлози, почело је грађење без правих стручних процена и критеријума. Данас је Нови Београд хибрид у којем се у првобитном парковском слободном простору око зграда пуном зеленила и сунца, као тзв. неискоришћеном земљишту, гради где се и шта стигне и договори. О урбанистичком решењу блокова 61–64 архитекте Јосипа Свободе може се стручно полемисати, али је неспорно да су решењем обезбеђени коридори струјања ваздуха с Бежанијске косе до савског приобаља. Од њих 20 изградњом великих објеката, попреко, дуж Улице Јурија Гагарина остао је незачепљен само један. Посавски блокови више не могу да дишу.

И зато се грађани буне широм града, протестују, не желе урбанизацију по сваку цену.

Под плаштом планирања, граде се мегаобјекти којима се као џиновским маказама прекраја град, руше вредни објекти и целине, заузимају зелени простори, блокирају коридори струјања ваздуха у граду у врху најзагађенијих престоница на планети. Нешто мањим, али не мање погубним маказама прекрајају се питоме градске улице на Врачару, Неимару, Савском венцу, постајући крезубе саобраћајнице у којима се непосредно уз једноспратне зграде подижу вишеспратнице које незаконито и нељудски одузимају ваздух, сунце, поглед, угрожавајући здравље становницима у окружењу. И зато устаљена синтагма инвеститорски урбанизам не би прошла полиграф. Открило би се да термин инвеститорски вешто прикрива диктирани државни урбанизам.

Каква је улога архитеката у свему томе, јесте ли неми учесници или изабрани саучесници?

И једно и друго. Нажалост, избор сабораца за све што нам се догађа је лак, нас архитеката има на хиљаде. Сваке године више стотина архитеката се продукује на више од десет архитектонских факултета или одсека архитектуре. Ни на једном од њих нема предмета који се зове етика. Архитектура је некада била моћна алатка друштва. Имала је аутономију, струка је била слушана, уважавана и власт ју је подржавала.

Верујете ли да се та аутономија може повратити?

Као оптимиста и борац на дуге стазе верујем у скори повратак аутономије архитектуре и промишљеног професионалног урбанизма, у којима ће се планирати, пројектовати и градити по струковним правилима и прописима и тако зауставити даља разградња Београда.

Награда за архитекте са простора бивше Југославије

Осим издавачке делатности, архивирања и дигитализације планске и пројектне документације, један од задатака Фондације МДМ је и додела награде за изузетно стваралачко дело реализовано у области архитектуре становања.

Тако је. Дело које истраживачким поступком и са друштвеном одговорношћу проблематизује тему савременог становања, чини искорак у односу на постојећу праксу и које баштини и надограђује протекле суштинске хуманистичке вредности становања. Награда обухвата простор бивше Југославије у којем смо стварали, такмичили се с колегама из свих крајева земље, и где смо рођени. Када смо одлучили да се новац од награда добијених на конкурсима и реализованим делима не троши, већ посебно чува, од тог времена, тај новац обележен архитектуром путовао је 50 година и сместио се у нашу фондацију. Из њега се додељује новчани део награде.

Небрига за насеље Церак виногради

Шта се променило у Церак виноградима, које сте пројектовали, откако је то насеље постало просторна културно-историјска целина?

Надали смо се да ће по проглашењу насеља за културно добро и избору у сталну колекцију Музеја модерне уметности у Њујорку МоМа, чиме је насеље афирмисано као део националног и интернационалног културног наслеђа, надлежни почети да брину о насељу. Али то се није десило. Општина Чукарица нема на својим сајтовима, документима забележено насеље. Једина „брига” своди се на партијске испоставе у свакој од 12 церачких улица, а и то се, што се насеља тиче, завршава на предизборним обећањима. Преостало нам је да наставимо да се боримо против ружења – измена на објектима зазиђивањем лођа и пасажа, пешачких стаза и ограда, прозора различитих по облику, величини и боји, измена ограде… Упорном борбом дугом девет година спречено је да се у насеље гурне више од 1.000 нових станова и сачувана је просторна амбијентална хармонија. Није утеха што се све то и у много горем облику несанкционисано догађа у свим деловима града – деградирају се објекти, улице, амбијенти, поништавајући сваки склад, ред и хармонију.

Највише боли свеколико пристајање на неред, на нелегално, на примитивно, на некултуру.