Сећање на мајалук

Прославили смо Празник рада, 1. мај. То ме је подсетило на обележавање овог празника у далекој прошлости, у доба мог детињства. Тада сам ишао у основну школу.

Ми деца уочи Првог маја, предвече, окупљали смо се у Пољицу, на плацу наше Јовића воденице, на реци Тамнави, и на посебан, неуобичајен начин обележавали долазак овог празника.

Скоро увек био је леп, сунчан и топао дан, па је и то утицало да се окупе скоро сва деца из Јовића Мале. Било нас је пуно. А воденица на Тамнави била је непосредно испод наше куће, око 200 метра далеко.

Ево како се одвијала прослава. Крај реке Тамнаве расло је разно дрвеће, посебно врбовина. Меко, витко, лагано и згодно за одсецање. Оно је тада било у напону раста, пуно лишћа. Те врбове гранчице богате лишћем имале су најважнију улогу у обављању прославе. Квасили смо их у води која се сливала кроз водоток, непресушиви сливник воде која је својом снагом покретала воденична кола, а тиме и воденично камење које је млело пшеницу, кукуруз, овас, раж и друге житарице.

Истовремено и непрекидно вода која је текла с висине и сливала се на воденична кола, одбијала се од кашика кола и стварала огроман облак ситне водице. Та ситна водица имала је главну улогу у нашој игри обележавања празника и због ње се то звало мајалук. Наиме, ми смо прилазили том облаку капљица воде и квасили врбове гранчице, које су упијале водицу.

Мушкарчићи, углавном, и понека одрасла девојчица, јурили су сву дошавшу децу и махали мокрим гранчицама по њима. Она су трчала преко травнатог и равног Пољица, воденичног плаца, а ми трчали за њима и сустизали их. Гранчицама смо махали како бисмо их поквасили. Сви смо се радовали. И ми мушкарчићи и деца која су трчала да би избегла квашење, најчешће главе, односно косе.

Рекох већ да је био леп и сунчан дан. Пред вече још топло. Сунчеви зраци осветљавали су цео простор пољица и воденице. Обасјавали су и облаке ситних капљица, стварајући необичну и привлачну слику, која се може поредити само са шаренилом дугиних боја после кише, када се увек појави сунце. То се непрекидно збивало. Милина је била гледати и уживати у бојама које су се непрекидно стварале у облацима ситне воде.

Трчање и вијање деце и шаренило боја трајали су док сунце не зађе за видикову линију. Тада би и ова игра деце престајала и ми бисмо задовољни и срећни одлазили својим кућама, озарени догађајем у којем смо учествовали.

Данас се сећам свега тога. Те радости и младалачког заноса нас деце, сељачког изданка. А прошло је више од 80 година од последњег мајалука у којем сам учествовао.

Љубомир Ив. Јовић,
Прогар