Трећа ратна парада

Специјално за „Политику”
Москва – Упркос свим ризицима и спекулацијама да би Украјина могла да на дан инаугурације удари америчким „атакамсима” по Кримском мосту, или изврши неку озбиљнију диверзију на територији Русије, ова инаугурација председника Владимира Путина протекла је као и претходне четири. Ипак, од саме успешно спроведене инаугурације за Кијев неупоредиво већи проблем могло би да представља што су се њихови западни партнери и покровитељи оглушили на апеле Володимира Зеленског, Врховне раде и Министарства иностраних послова Украјине да не признају Владимира Путина и прогласе га нелегитимним председником. Стејт департмент је званично саопштио да је Путин за њих легитимни председник, а најдаље је отишла Француска. Држава чији је председник до пре неки дан претио слањем трупа у Украјину, на инаугурацију у Кремљу послала је свог амбасадора Пјера Левија за разлику од многих држава које не само да то нису учиниле него су и уочи инаугурације повукле своје амбасадоре.

Индикативно је и да су на Западу након руских успеха на бојном пољу волшебно заборавили оптужницу и налог за хапшење Путина који је издао Међународни кривични суд из Хага у септембру 2022. Данас већ заборављена оптужница за руског председника стигла је у време када се фронт у Харковској области распао, руска војска спремала да без борбе преда Херсон, а амерички генерали попут Бена Хоџиса отворено говорили о скором повратку Украјине на Крим, крају рата и распаду Руске Федерације. Омекшавањем реторике и односа према Путиновој инаугурацији, западне силе све отвореније демонстрирају спремност да прихвате стање на фронту и своје стратешке циљеве са распада Русије и хапшења Путина прилагоде реалности – да је Путин једина релевантна и кредибилна адреса за преговоре.

Руси заиста воле да празнују и по броју нерадних дана једна су од првих нација света. У том мору празника и посебних датума, у поимању обичног човека издваја се Дан победе. Данас је, слободно може да се каже, свети дан за већину грађана Руске Федерације. Без обзира на религију и убеђења, данас је национални понос на највишем нивоу у години. Милиони људи у готово свим градовима Русије последњих десетак година излазе 9. маја на улице у шетњама Бесмртног пука, носећи портрете својих предака који су се супротставили нацистима, било као војници, било као радници у војним фабрикама, за које Фидел Кастро наводи да их је „Стаљин пророчки изместио иза Урала”. За Црвену армију је било мобилисано готово 34 милиона војника, од чега је погинуло и умрло у немачким логорима више од осам милиона, чак десет пута више од губитака војски свих осталих чланица антихитлеровске коалиције заједно.

И остала ратна статистика у вези са СССР-ом и Источним фронтом је запањујућа. Немачки Вермахт је, рецимо, у директним окршајима са Црвеном армијом изгубио чак седам пута више војника него на свим осталим фронтовима Европе и Северне Африке заједно. Сличан, ако не и драстичнији однос важи за остале ратне статистике какве историја људског друштва не памти, као што су материјална разарања, а да не помињемо цивилне жртве које су поднели руски и остали народи СССР-а, које заједно са погинулим и умрлим војницима прелазе бројку од 25 милиона.

Војне параде су неизоставно обележје великог празника у Русији. Пре дана победе најзначајнију манифестацију таквог типа представљала је парада поводом годишњице Октобарске револуције 8. новембра. Чак и када су 1941. тенкови генерала Гудеријана били на тридесетак километара од Црвеног трга, Стаљин је одлучио да се парада одржи. Сви који су тада продефиловали пред совјетским војним и политичким руководством са Црвеног трга отишли су право на фронт. Неки од њих непуне четири године касније, на данашњи дан пре 79 година, ушли су у Берлин као победници у највећем и најстрашнијем рату који памти људска цивилизација.

Ни у претходне две године, упркос свим изазовима, Русија није одустајала од парада победе, истина уз одређена ограничења. На паради пре две године стандардно су показани тактички и стратешки ракетни системи „искандер”, „топољ М” и ЈАРС, ПВО оруђа, оклопна техника и тенкови Т-72Б3М, Т-90М и Т-14 армата. Изостала је авијација, али не само она. Многи су тог 9. маја 2022. очекивали да ће параду и национални набој председник Путин искористити да прогласи и делимичну мобилизацију, јер је ситуација у рату са Украјином одударала од многих процена које су претходиле нападу 22. фебруара. Да се тада није оклевало, узимајући у обзир време потребно за додатну обуку и формирање борбених јединица, мобилисана војска на положајима би се нашла почетком августа. Судбина успешне јесење украјинске офанзиве у Харковској и Херсонској области вероватно би доживела судбину оне прошлогодишње у Запорожју, а данас би Руси након пуне консолидације оружаних снага имали још повољнију ситуацију на бојном пољу и међународној политичкој арени.

Прошлогодишња парада победе била је још скромнија од оне из 2022, поред авијације изостали су и тенкови, са изузетком музејског Т-34, којим парада традиционално и почиње. Разлози за никад скромнију параду били су двојаки. Руској војсци, која је чекала украјинску офанзиву на Запорожју, неопходна је била буквално свака цев која је могла да пуца, укључујући и давно отписане и конзервиране тенкове Т-55 и Т-62. Постојао је и ризик од украјинских диверзија приликом превоза технике железницом. Неколико дана пре параде Украјина је покушала да малим дроновима, вероватно недалеко лансираним, погоди кулу Кремља. Средства противелектронске борбе реаговала су у последњем моменту и дронови су неколико метара пре поготка у циљ уништени.

Данашња, трећа по реду парада у ратно време, могла би да буде свечанија од претходне две, можда поново полете и авиони. Могла би да буде и политички и симболички интересантнија, посебно ако традиционални рапорт команданта копнене војске генерала Олега Саљникова не прими министар одбране у оставци Сергеј Шојгу. По Уставу Руске Федерације, влада након председничке инаугурације подноси оставку. Многи сумњају да ће после хапшења његовог заменика Тимура Иванова, осумњиченог за корупцију, Шојгу остати на месту министра одбране. Дакле, данашња Парада победе могла би да означи дефинитиван крај „епохе Шојгу”. Његов министарски стаж, када се дода претходна функција министра за ванредне ситуације, достиже невероватних 30 година.