Без лека за противнапад

Партизан је на последњих пет утакмица у првенству државе дао, ни мање ни више, него 10 голова. И то екипама из горњег дела табеле (Чукаричком два, Црвеној звезди такође два, ТСЦ-у један, Војводини два и Напретку три).

А освојио је само један бод!? Ништа за ишчуђивање, јер се у тим окршајима његова мрежа затресла чак 14 пута. На Бановом брду, у комшилуку, код куће од Војводине и у Крушевцу је примио по три гола, а од гостију из Бачке Тополе два. И сада су му се истањила ужад љуљашке с које се нада да ће да доскочи на стазицу што води ка Лиги шампиона.

У међувремену је испао и из Купа Србије. У полуфиналу, на „Рајку Митићу”, међу његовим играчима није се нашао ниједан јунак да савлада Звездиног голмана, а „попио” је два мата.

Дакле, са свим манама испољеним у нападу и организацији игре, делотворност је у шампионату завидна. Два гола по утакмици, против ривала свог нивоа (скуп тимова за пласман од првог до осмог места у држави), заиста је одличан учинак.

Међутим, одбрана је, што би се рекло, шупља као сир. То се одлично видело и на последњој утакмици када је подмлађени Напредак изазивао пометњу чим пређе центар.

За разлику од већине утакмица у овој сезони Партизан је под Багдалом стварао шансе и шансе. И то оне праве, када се играч нађе очи у очи с противничким голманом.

Три пута су „црно-бели” надмудрили расположеног за брањење Савића, али ни то није вредело да се кући врате с три бода, која су им и те како била важна. Најпре, да одрже растојање у односу на ТСЦ (сад је само два бода), затим да после пет двобоја без и једне једине радости коначно, колико-толико, победом поправе своје психичко и ментално стање, разбијено у парампарчад због пораза на сваком од њих... На крају крајева, да покажу да су с новим тренером закорачили на прави пут.

Није тмурне облаке над Партизановом страном Топчидерског брда одувало ни његово врло рано вођство. Штавише, изгледало је да ће град да смлати и оно што су „црно-бели” досад склонили у амбар. У време кад и надање издише јурио је заостатак од 3:1! Избегао је најгоре и после читаве вечности донео нешто кући. Један бод, али и то је нешто у испражњеном буђелару.

Партизан би, несумњиво, много боље прошао у овом првенству да је нашао лек од противнапада. Много пута су пред налетом противника његови играчи у одбрани, што бекови, што они који су се стицајем околности (а можда и по задатку) ту задесили, били као рибе на обали. Близу воде, близу спаса, а ипак немоћни да било шта учине сем бескорисног праћакања и чуђења шта их је задесило.

Истине ради, Напретку је баш ишао шут – и главом и ногом. Сва три гола је дао као да су његови стрелци дрон уместо лопте слали ка Партизановом голу. Међутим, по ко зна који пут чувари тог гола су стајали неки корак од њих претпостављајући, вероватно, да ће опасност да се разиђе и без њиховог мешања. Опет су погрешно проценили, јер не знају – а одавно ни у свету нема оних велемајстора одбране, који читају противничке намере – на шта да мотре кад треба да одузму лопту. Крушевљанима је остављено таман толико простора да изведу оно што им се намеће као решење. Догађа се, дабоме, свакоме да погреши, али ово је баш учестало.

После утакмице је Алберт Нађ, коме је ово тек друга утакмица као шефу стручног штаба Партизана, описао стање свог тима као – нокдаун. Под командом његовог претходника Дуљаја, чији је помоћник био, „црно-бели” су начинили неколико преокрета када је изгледало да су толико беспомоћни да само на штиту могу да напусте фудбалско бојно поље. Међутим, они су васкрсавали као птица феникс (ту представу су поновили и у Крушевцу), али на дугорочније стазе од тога није било никакве користи. Као и са ранијим тренерима (Милошевић, Петрић) нису усвајали с муком пређено градиво и уместо да пуцају од самопоуздања, да извуку поуке, па да се не саплићу опет на исти камен, да наставе с лекцијама за више разреде, они су све брзо заборављали и опет су тамо где су и били, само у већем безнађу.

Ипак, с обзиром на игру у Крушевцу, пре тога против Војводине, па и у првенству против Црвене звезде, нису пресахнуле њихове могућности. Али, морају коначно да уче на својим падовима да се не би потпуно скршили. На пример, кад су у нападу боље је да он било како пропадне само да не буде противнапад за противника. Јанковић је, рекло би се из очаја, с крила извео продор у средину и пуцао мада није ушао у казнени простор (Партизанови играчи покушавали су да се ушетају у шеснаестерац, а и кад им је то успевало нису били прибрани или, свеједно, нису имали среће) – и погодио је. И да је промашио гол ништа страшно – не би било контранапада Напретка. Било би времена да Партизан успостави своје борбене редове онако како је замислио и спреман сачека ривала, а не да га таласи носе од Сциле до Харибде и да буде неизвесно где ће уопште да доплови.