Курс колизије према Западу

Дан пошто је председник Савета Европе на 20. годишњицу највећег проширења Европске уније изјавио да ЕУ мора да настави да прима нове чланице или ће се суочити са „новом гвозденом завесом”, Србија је добила нову владу која не обећава да ће земљу привести њеном номиналном циљу – чланству у ЕУ.

То што је Шарл Мишел поручио да је „проширење витално за будућност Уније” може да буде сигнал оптимизма за државе источне Европе и западног Балкана. Ову тему редовно на агенду стављају поборници реформи ЕУ институција, споразума и буџета, мада председница Европске комисије апелује да проширење не треба да чека на реформе јер је питање да ли Унија може да оствари сопствене амбиције.

Русија је агресијом на Украјину размрдала Брисел и унела нову енергију у идеју проширења, па европски званичници сада учесталије понављају да су „врата отворена”, али морају да воде рачуна и о расположењу јавности у својим земљама. Истраживања кажу да код бирача уочи јунских избора за Европски парламент проширење није ни међу првих десет тема. Наклоност, сем у Мађарској и Француској, постоји једино према Украјини која је у рекордно кратком року добила статус кандидата, али пријем Кијева би пореметио пре две деценије успостављени ред у чекаоници.

Могућа интеграција Украјине – земље чији је БНП по глави становника три пута мањи од Бугарске, најсиромашније чланице Уније – изазива бојазан да би се дестабилизовале буџетске структуре ЕУ. Према неким проценама, приступање Украјине би пореске обвезнике могло да кошта између 110 и 136 милијарди евра током периода од седам година.

Аустрија, Данска, Француска и Немачка предњаче у ставу да проширења не би требало да буде у скоријој будућности док пријем нових чланица има највећу подршку у Пољској и Румунији. Земље које су тешње повезане са економијом ЕУ могле би да се учлане и пре краја ове деценије, под условом да обаве све неопходне структурне реформе.

Како ствари стоје, Црна Гора је најближа циљу, а следи је Албанија. Северну Македонију и даље перфидно блокира Бугарска. Босна и Херцеговина је у марту коначно отворила приступне преговоре, али је далеко. Косово, Грузија и Молдавија су још даље. Турску ретко ко помиње.

Србија је прича за себе и наставља да дели Европу: 37 одсто бирача је против, 35 за, али највећа препрека је – српска власт. Земља се својом спољном политиком источних преференцијала и ауторитарношћу на домаћој сцени систематски удаљава од Европе, до мере да може да се каже да су преговори у стању хибернације.

Уместо да се приближава стандардима ЕУ у оним најважнијим критеријумима који се тичу владавине права и демократије, Србија после деценије преговарања назадује. Ниједно поглавље/кластер није отворено пуне две и по године. Састав новог кабинета – у коме су министри са листе америчких санкција и антизападни десничарски родољуби – не наговештава да ће се тренд променити.

Није случајно Европски покрет у Србији одмах позвао владу да на речима и на делу недвосмислено потврди да је њен главни спољнополитички циљ улазак Србије у ЕУ. Покрет апелује да се зауставе вишегодишњи негативни процеси попут урушавања демократских вредности, јачања ауторитарности, непоштовања устава и закона, продубљивања социјалних разлика и правне неједнакости између грађана, да се прекине континуирана и систематска антиевропска пропаганда.

Брига њих. Српска власт не показује намеру да изгради правну државу снажних и независних институција, пре свега у правосуђу. Реформе постоје само као поштапалица када се на Западу траже инвестиције.

Сада се све додатно искомпликовало. Шефови дипломатија ЕУ су у Луксембургу пред Београд поставили зид: или ће у складу са договором из Охрида прекинути да омета чланство Косова у међународним организацијама, или нема ништа од европских аспирација. Кључни делови Охридског споразума о нормализацији односа Србије и Косова уграђени су у поглавље 35 документа о преговорима Србије и ЕУ.

Александар Вучић као да је управо то чекао. Он је у децембру изјавио да не мисли да је могуће да се Охридски споразум укључи у поглавље 35, јер би то де факто значило „затварање врата Србији”. Питање је ко затвара врата: Брисел или Вучић,. који је, без икакве расправе у Парламенту, одабрао како ће да разреши дилему која гласи: или нормализација са Косовом или одустајање од идеје да би Србија у неком скоријем року могла да добије чланство у ЕУ.

Београд се определио за колизиони курс, па и даље на све начине покушава да спречи улазак Косова у Савет Европе и захтева да Приштина претходно испуни раније дату сагласност да „обезбеди одговарајући ниво самоуправе етничкој српској заједници на Косову”.

Иако око Заједнице српских општина има пуну подршку Запада, Вучић ризикује да је изгуби тако што се, поново супротно договору из Охрида, бори да се не призна пасош са националним симболима Косова. Супротно нормализацији, захтева да Срби са Косова наставе блокаду приштинских институција заведену новембра 2022.

Да ли је све директније сукобљавање са Западом део „дубинске и суштинске промене” спољне политике коју је Вучић најавио? Како је јасно да нема речи о енергичнијем заокрету према ЕУ (са изузетком ауторитарне и проруске Мађарске), реална је перспектива да Србија постане фокусна тачка европског „нестабилног суседства”.

Србија као да се кандидује да буде на источној страни савремене блоковске поделе коју исцртава рат у Украјини. Добра половина грађана је под утицајем жестоке антизападне медијске кампање против чланства Србије у ЕУ. Ако је то резултат политиканске дипломатије балансирања, онда је лоше. Ако је резултат осмишљене политике удаљавања од Запада, онда је катастрофално.

Одлагање проширења у недоглед свакако није у интересу ЕУ и западног Балкана, али изгледа да погодује напредњачким властима које од демократских реформи беже као ђаво од крста. Београду прети да плати скупу цену, јер план раста, европски пакет трогодишње финансијске помоћи региону од шест милијарди евра, приступ фондовима, директно условљава реформама.

Пред новом владом у Београду је да бира да ли ће гвоздена завеса између Запада и политичких и идеолошких савезника Кремља, о којој говори Шарл Мишел, Србију поставити на западну или источну страну.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa