Душа ручне штампе

Темпере, тушеви, разноврсне четкице, перца и оловке расуте су по дугом столу око кога се врзма група „ученика” школе „Орфелин” у Манаковој кући. Кад изаберу прибор почиње настава у којој су највише упослени прсти и машта. Овде се учи ручна оригинална штампа која спада у ред старих и помало заборављених заната. Тежак, али занимљив посао привлачи људе свих генерација.

Време за њихов рад резервисано је суботом од 11 до 15 часова. Тада, како кажу, личе на децу занету у игри, па им послови који чине њихову свакодневицу не падају на памет. Међу њима има инжењера, опанчара, социолога, преводилаца и оних вичних изради сувенира. Своју струку не помињу, јер за њих је овладавање техникама ручне штампе више од хобија, а резултате после успешно завршене обуке представљају на изложби графика у Манаковој кући.

– Све што радимо везано је за нашу културну баштину, јер користимо мотиве из збирке Етнографског музеја повезујући тако традицију и таленат полазника – каже Наташа Бркић, академски сликар и организатор овог програма.

А онима који се први пут задесе у овој радионици није лако да похватају конце компликованог посла. Техника је много, попут линореза, линогравуре, бакрописа, суве игле, акватинта, меке превлаке. За савладавање сваке од њих предвиђено је по месец дана.

– Радозналост је велика, а тајне се само полако могу докучити, па је то посебна драж – сагласни су полазници.

Технике се уче постепено и имају неколико етапа. Свака је прича за себе и често не може ни да се наслути шта ће на крају да изађе испод пресе, као крајњи резултат ручне штампе. Скица која је први корак у раду, црта се графитном оловком на папиру и подједнако плени пажњу као и оно што ће да се „уоквири”. Запажена је и фаза туширања, као и гребање по линорезу и бојење, а како су тек лепе шаре које „поједе” киселина у коју се ставља плоча са цртежом.

– Често је бољи отисак од цртежа – подсећа Бркићева, која своје искуство заједно са Горданом Петровић, професором графике, несебично преноси ученицима. Оне истичу да ручна штампа има „душу” па не може да се изједначи са индустријском или дигиталном, које могу да штампају на хиљаде примерака. Матрица код ручне штампе само је једна и попут ђона је који се брзо након ношења заравна, па се зато добијају само мале серије вредних отисака. У овој уметничко-занатској радионици они који успешно прођу обуку као својих руку дело са пресе „скину” по шест отисака. Етнографски музеј на поклон добија по један отисак, чиме се потврђује да су ученици добро „испекли” занат.