Тиховање краљевског лечилишта

Богатија је историја од онога што данас у свакодневици можете чути од житеља Врањске бање. Она свакодневно из своје „утробе” шаље благо у облику лековите термоминералне воде која je благотворна у лечењу костобоље. Ова варош је ушушкана на око три стотине метара надморске висине, у близини вештачког језера на Брани „Првонек”. Маленој вароши је подарена божја снага природе.

Специјална болница за рехабилитацију има капацитет од 120 лежајева. Ту је и она чувена краљева у којој се лечио Краљ Петар I Карађорђевић. Краљевски воз се заустављао када су овде долазили и његов наследник, син Александар са Краљицом Драгом. Данас тако важних гостију одавно нема. Бањчани гледају у брдо поред цркве, где се увелико гради велико хотелско здање. Верују у перспективу, да ово место, после много година поново може да оживи.

Нова зграда хотела који представља наслеђе некадашњег објекта, који је започео Фонд ПИО, а потом преузела приватна фирма, делује моћно. Почело је и уређење унутрашњости објекта који ће имати капацитете да „прогута” више од три стотине гостију у центру бање. Очекује се да хотел прими прве госте до краја године. Које, то је питање, јер како сада изгледа биће то дестинација за оне чији новчаници у себи не садрже домаћу валуту.

Од када је постала градска општина, Врањска бања је добила нови подстицај за инфраструктурни опоравак. Сређен је централни трг, отворен затворени базен који користи топлу воду из природних ресурса. Бањске улице су чистије и шире за саобраћај. Не знамо шта би данас на овакав изглед бање рекла Малика Еминовић, Ромкиња која је послужила писцу „Коштане” као насловни лик, али је извесно да тог дрвореда кестена, или ти „коштана”, како их јужњаци зову, на улазу у Врањску бању одавно нема. А тих стабала је на улазу од железничке станице било бар километар и више метара.

Књижевник Борисав Станковић је у Врањску бању долазио кочијом како би гледао представе Путујућег позоришта Перице Јанковића – Петра Прличка, заједно са тадашњим професором врањанске гимназије Радојем Домановићем. Подно бањских брада ћутљиво је испијао црвено вино у кафани „Косово”. Данас нема тих аутентичних бањских кафана. Можда се времену кафића, али само донекле одупире кафаница „Рај” на главној улици са минијатурном баштом, али класичним роштиљем, са понудом јужњачких мезетлука. А, поред ње је велики плато. Ту је ресторан „Кичер” и потпуно запуштени хотел „Железничар”.

Остало је упамћено да је експресни луксузни воз на релацији Дортмун–Атина своју станицу имао само у Врањској бањи, а не и у Врању, Владичином Хану, Прешеву, кроз које је пролазио. Путници из суседних општина морали су овде ући како би се укрцали. Тик уз станицу постојао је ресторан и такси који је возио путнике ка самом центру бање. Возова данас нема, а постоји ресторан на железничкој станици која је потпуно замрла јер пролазе само теретне композиције на које мало ко обраћа пажњу.

Једном годишње усред лета када би у Врањској бањи требало да буде највише гостију, људи дођу на Манифестацију „Каранфил девојче” на којој се бира лепотица југа Србије. Замишљена као културно дешавање, ова манифестација је пре дуже од пола века осмишљена, у славу цвета каранфила. Тада су у бањи постојали пластеници, који су користећи природну снагу топле воде имали продукцију од стотина хиљада цветова каранфила који се продавао у целој Југославији.

Данас тога нема. Симболично се користи моћ природе – термоминерални извори. Транзиционим нестајањем текстилне компаније „Јумко”, престало је да се размишља о пројекту коришћења топлотне енергије за загревање више насеља у Врању. У међувремену сиромаштво се надвило над овим становништвом, па овде апартман, лепо сређен, можете унајмити од 600 до 1.200 динара. Вероватно овакве цене јасно илуструју да је Врањска бања, као чланица Европске асоцијације краљевских лечилишта, и сада уз Коридор 10, више препознатљива по историји, а много мање по ономе што нуди.

 До неких скорашњих времена.