Tihovanje kraljevskog lečilišta

Bogatija je istorija od onoga što danas u svakodnevici možete čuti od žitelja Vranjske banje. Ona svakodnevno iz svoje „utrobe” šalje blago u obliku lekovite termomineralne vode koja je blagotvorna u lečenju kostobolje. Ova varoš je ušuškana na oko tri stotine metara nadmorske visine, u blizini veštačkog jezera na Brani „Prvonek”. Malenoj varoši je podarena božja snaga prirode.

Specijalna bolnica za rehabilitaciju ima kapacitet od 120 ležajeva. Tu je i ona čuvena kraljeva u kojoj se lečio Kralj Petar I Karađorđević. Kraljevski voz se zaustavljao kada su ovde dolazili i njegov naslednik, sin Aleksandar sa Kraljicom Dragom. Danas tako važnih gostiju odavno nema. Banjčani gledaju u brdo pored crkve, gde se uveliko gradi veliko hotelsko zdanje. Veruju u perspektivu, da ovo mesto, posle mnogo godina ponovo može da oživi.

Nova zgrada hotela koji predstavlja nasleđe nekadašnjeg objekta, koji je započeo Fond PIO, a potom preuzela privatna firma, deluje moćno. Počelo je i uređenje unutrašnjosti objekta koji će imati kapacitete da „proguta” više od tri stotine gostiju u centru banje. Očekuje se da hotel primi prve goste do kraja godine. Koje, to je pitanje, jer kako sada izgleda biće to destinacija za one čiji novčanici u sebi ne sadrže domaću valutu.

Od kada je postala gradska opština, Vranjska banja je dobila novi podsticaj za infrastrukturni oporavak. Sređen je centralni trg, otvoren zatvoreni bazen koji koristi toplu vodu iz prirodnih resursa. Banjske ulice su čistije i šire za saobraćaj. Ne znamo šta bi danas na ovakav izgled banje rekla Malika Eminović, Romkinja koja je poslužila piscu „Koštane” kao naslovni lik, ali je izvesno da tog drvoreda kestena, ili ti „koštana”, kako ih južnjaci zovu, na ulazu u Vranjsku banju odavno nema. A tih stabala je na ulazu od železničke stanice bilo bar kilometar i više metara.

Književnik Borisav Stanković je u Vranjsku banju dolazio kočijom kako bi gledao predstave Putujućeg pozorišta Perice Jankovića – Petra Prlička, zajedno sa tadašnjim profesorom vranjanske gimnazije Radojem Domanovićem. Podno banjskih brada ćutljivo je ispijao crveno vino u kafani „Kosovo”. Danas nema tih autentičnih banjskih kafana. Možda se vremenu kafića, ali samo donekle odupire kafanica „Raj” na glavnoj ulici sa minijaturnom baštom, ali klasičnim roštiljem, sa ponudom južnjačkih mezetluka. A, pored nje je veliki plato. Tu je restoran „Kičer” i potpuno zapušteni hotel „Železničar”.

Ostalo je upamćeno da je ekspresni luksuzni voz na relaciji Dortmun–Atina svoju stanicu imao samo u Vranjskoj banji, a ne i u Vranju, Vladičinom Hanu, Preševu, kroz koje je prolazio. Putnici iz susednih opština morali su ovde ući kako bi se ukrcali. Tik uz stanicu postojao je restoran i taksi koji je vozio putnike ka samom centru banje. Vozova danas nema, a postoji restoran na železničkoj stanici koja je potpuno zamrla jer prolaze samo teretne kompozicije na koje malo ko obraća pažnju.

Jednom godišnje usred leta kada bi u Vranjskoj banji trebalo da bude najviše gostiju, ljudi dođu na Manifestaciju „Karanfil devojče” na kojoj se bira lepotica juga Srbije. Zamišljena kao kulturno dešavanje, ova manifestacija je pre duže od pola veka osmišljena, u slavu cveta karanfila. Tada su u banji postojali plastenici, koji su koristeći prirodnu snagu tople vode imali produkciju od stotina hiljada cvetova karanfila koji se prodavao u celoj Jugoslaviji.

Danas toga nema. Simbolično se koristi moć prirode – termomineralni izvori. Tranzicionim nestajanjem tekstilne kompanije „Jumko”, prestalo je da se razmišlja o projektu korišćenja toplotne energije za zagrevanje više naselja u Vranju. U međuvremenu siromaštvo se nadvilo nad ovim stanovništvom, pa ovde apartman, lepo sređen, možete unajmiti od 600 do 1.200 dinara. Verovatno ovakve cene jasno ilustruju da je Vranjska banja, kao članica Evropske asocijacije kraljevskih lečilišta, i sada uz Koridor 10, više prepoznatljiva po istoriji, a mnogo manje po onome što nudi.

 Do nekih skorašnjih vremena.