Београдски ђаци из Сирије

Од нашег специјалног извештача

Дамаск, Алепо, октобра – Пре само пет година завршио је београдски Фармацеутски факултет, а данас је један од највећих произвођача лекова на Блиском истоку. Васим Гарман има 31 годину и власник је две фабрике лекова у Сирији, а тренутно гради јошједну у Саудијској Арабији. Васим живи у Алепу, другом по величини граду у Сирији (највећи је Дамаск са седам милиона становника, док Алепо има око 1,5 милиона житеља)и један је од многобројних „београдских ђака”, који су након студија у главном граду Србије каријеру наставили у отаџбини.

Иако припадају слоју богатијих Сиријаца (прву фабрику лекова је још 1958. године отворио Васимов деда), и себи су могли да приуште школовање и на неком од престижних факултета у свету, многи чланови ове породице су студије завршили у Београду јерје то њихова породична традиција као што је то случај и са већином других који су школе завршили у Србији. Васимов стриц такође је дипломирао у Београду на Стоматолошком факултету, оженио се Светланом и трајно настанио у Србији.И Васимов брат наставио је породичним стопама и при крају је са студијама на Медицинском факултету у Београду.

Васим каже да се ниједног тренутак није двоумио где ће на студије. Захваљујући, како каже, пре свега стрининим родитељима, брзо се уклопио у нову средину.

„Када сам 1996. године дошао у Београд имао сам 19 година и подршка коју су ми пружили стринини родитељи била је непроцењива. Иако ваш језик важи за тежи ја сам га за годину дана савладао. За мене је био једноставнији од енглеског. Брзо сам стекао много пријатеља јер су ваши људи веома гостољубиви. Београд ми је остао у срцу јер сам у њему одрастао и сазрео као личност”, прича Васим и додаје да Београд доживљава као своју другу кућу.

Његов пријатељ Абдулах Шанта у главном граду Србије провео је, како каже, три незаборавне године. Од 1996. до 1999. године похађао је средњу зуботехничку школу и сада ради као стоматолошки техничар у Алепу. И Абдулах је у Београд дошао захваљујући породичним везама са Србијом. Његов рођени брат Мухамед завршио је Факултет организационих наука, оженио се Српкињом и остао да живи у Београду.

„За мене Београд није био потпуно нова средина, јер сам долазио код брата у госте. Српски сам научио пре свега захваљујући друштву у школи. Живео сам приватно на Бановом брду и Видиковцу”, сећа се Абдулах дана проведених у Београду.

Овај град је, каже, толико заволео да је желео и да остане, али је због породичне ситуације морао да се врати у Сирију. Абдулах живи са мајком и млађом сестром и после очеве смрти наставио је да брине о њима.

Као и сваки млад човек, воли да излази, а, како каже, обичаји у Сирији су се променили последњих година. Девојке се више не удају тако младе као што је то некада био обичај. Сада се и оне, попут својих вршњакиња у свету, за брак одлучују између 25. и 35. године. Све више се излази и увече па, како тврди Абдулах, више није реткост видети заједно младића и девојку у неком од кафеа.

На питање какав су утисак на њега оставиле девојке у Србији, он се само насмеши и признаје да не би имао ништа против да породицу, попут брата, заснује у Србији. „Волим иСирију иСрбију”,каже Абдулах.

Следеће године планира посету рођацима у Београду. До тада ће сакупљати новац,јер путовање није јефтино. Иако му до Београда аутобусом треба 48 сати то је за сада једини начин пошто је авионска карта прескупа за његов буџет (кошта око 500 долара).

О зарадама у Сирији каже да су углавном довољне за нормалан живот. Просечна плата је 200 америчких долара,али су и цене, како каже, прилагођене таквим платама.

„Готово свака сиријска породица има некога у иностранству. Много наших људи ради у Русији иЈужној Америци. А пошто су породичне везе јаке сасвим је уобичајено да они помажу рођаке у Сирији”, објашњава Абдулах.

И у Дамаску живи велики број бивших студената Београдског универзитета. Један од њих,гастроентеролог, дрНауман Заидан јемеђу најпознатијим и најцењенијим сиријскимлекарима. Завршио је Медицински факултет и специјализацију у Београду, а након студија неколико година је радио у Хитној помоћи нашег главног града. У Дамаск се вратио пре пет година.

„У вашој земљи сам провео пуних 15 година. Између наша два народа има много сличности, и једни и други смо привржени породичном животу”, каже др Заидан који је пун хвале за своје београдске професоре код којих је испекао занат. Захваљујући и њима, данас је, како каже, толико ангажован да његов радни дан понекад траје и 20 сати.

„Пре подне радим у државној болници, а после подне, па и ноћу, у мојој приватној амбуланти. Истовремено радим и као консултант гастроентеролог за запослене у државној телевизији и у једној банци”, прича Заидан.

У његову приватну ординацију долазе, како каже, подједнако и богати и сиромашни.

„Када ми дође неко ко не може да плати, а видим да му је помоћ преко потребна не могу да га не примим. У Сирији је систем здравствене заштите такав да свако од рођења добија право на бесплатно лечење уз личну карту без обзира на то да ли ради или не ради, да ли је сељак, или студира. За најтеже болеснике држава обезбеђује све неопходне лекове и медицинске третмане потпуно бесплатно”, објашњава др Заидан.

И његов брат Фарас завршио је медицину у Београду и специјализовао физијатрију и такође има своју приватну ординацију.

Да је Медицинских факултет међу најпопуларнијим међу Сиријцима који долазе у Београд, сведочи и пример др Јасера Хаварија, педијатра и београдског зета, који је био преводилаци домаћин екипи београдских новинара који су били гости на манифестацији „Пут свиле” коју је организовало Министарство туризма Сирије,и на којој смо се срели са овим некадашњим београдским студентима.

Лекари који су дипломе добили у Србији (има их тридесетак), намеравају да ускоро оснују своје удружење, али и друштво сиријско-српског пријатељства.

Јелена Церовина