Љубавна лирика специфичне традиције

Марија Думнић Вилотијевић ауторка је студије „Народна музика Врања” коју је заједно са компакт диском објавио Музиколошки институт САНУ у оквиру едиције „Звучна ризница”, а издање ће бити представљено вечерас у Етнографском музеју од 18 сати.

Ова серија издања почела је представљањем косовскометохијске песме, а наставиће се новим издањима драгоцене колекције како би се учинила доступном млађим нараштајима. Драгоцено етномузиколошко дело о врањској градској песми у сарадњи са министарствима културе и просвете подељено је бесплатно свим средњим школама у Србији.

– Истакнуто место у фонотеци Института заузимају снимци начињени у Врању и Владичином Хану и селима у њиховој околини. Моје интересовање за врањску градску песму настало је још 2010. године када сам почела да се бавим градском народном музиком. То је и део мог доктората о староградској музици, а касније и књиге. Након тога желела сам да се бавим неким посебним регионом који има традицију градске музике. У нашем фоно-архиву имамо веома богату збирку из Врања и околине са почетка 1970. године. Те снимке је забележила  етномузиког др Радмила Петровић, а такође имамо снимке који су донација угледног фолклористе Момчила Златановића. То је неких десет сати снимака, и када смо их дигитализовали,  ја сам их преслушавала, обрадила и селектовала. Онда их је тонски уобличио наш чувени тон-мајстор Зоран Јерковић и тако је настао и компакт диск у овом издању – објашњава ауторка.

Шта је то што је врањску музику обележило и можда издвојило од осталих крајева па је постала пријемчива и интересантна за истраживања?

– Она има специфичну традицију кроз усмено преношење. Постоје  јасни подаци како се преносила кроз цео 20 век.  У етномузикологији градска музика је била скрајнута, осим у случају врањске градске музике. Помиње се и кроз нотне записе почетком двадесетог века и кроз носаче звука, има један врло занимљив  живот између популарне и традиционалне народне музике. Врањске градске песме су типичне по томе што припадају корпусу љубавне лирике. Оне јесу љубавне по томе што описују лепоту Врањанке и Врањанца, несрећну заљубљеност, патријархални кодекс. Типичне су и по томе што певају о конкретним мештанима и мештанкама Врања, па је понекад и стваран живот а не само фикција „турена” у песму. Често су кроз дијалог опеване реалне личности из локалне средине, а по томе је можда и најпознатија „Отвори ми, бело Ленче” о наклоности између Јелене Стаменковић Ленче, и Милана Тасића Милета Пилета. Од те љубави не би ништа, родитељи их раздвојише, и нађоше друге прилике, али остала је љубавна прича, како би Врањанци рекли, „турена у песму” до данашњих дана – каже етномузиколошкиња.

Врањске песме имају изузетан значај и у драмском опусу Боре Станковића. Песме из „Коштане” су стекле управо популарност као такве, и остале су препознатљиве под тим називом, као „песме из Коштане”. Кроз цео двадесети век Борина дела су често извођена па је и врањска музика на тај начин шире популаризована. О томе сведоче примери да су неке песме објављиване на грамофонским плочама као „песме из Коштане”. Половином двадесетог века певачица Дивна Ђоковић је врањске песме изводила у Народном позоришту у Београду, а чувене су и Врањанка Стана Аврамовић Караминга која је ауторка популарне песме „Димитријо, сине Митре” и њена кћерка Љубинка Буба Булатовић, и многи други., посебно Станиша Стошић, најистакнутији певач из врањске градске средине,  који је снимао за ПГП РТС, што не значи да у Врању није било и других певача. Овим издањем сам желела да се чују и снимци  изузетних  певача који су везани за културно уметничко друштво „Севдах”, али нису стекли ширу популарност –каже наша саговорница

Врањска градска песма је доспела  2013. године на националну листу нематеријалне културне баштине уз певање из вика, фрулашку праксу, ојкаче, тамбурашку праксу, Гучу и друго, док су на Унесковој листи певање уз гусле и народно коло.

Народна музика Врања, истиче на крају разговора Марија Думнић Вилотијевић резултат је рада различитих генерација сарадника Музиколошког института САНУ, а кроз ово издање остаје широко доступна и добија ново тумачење испитивањем контекста и мелопоетског садржаја.  Осим српског постоји и енглеско издање, које је намењено пре свега за научну публику.

Музика миграната

Марија Думнић Вилотијевић докторирала је на београдском Факултету музичке уметности. У Музиколошком институт САНУ ради од 2011. године. Ангажована је на неколико пројеката који се тичу заштите нематеријалног културног наслеђа. Њено главно стручно интересовање је градска народна музика и музика Балкана. Последње две године бави се истраживањем музике и плеса људи који су тражиоци азила. Организовала је прошле године два музичка концерта играча и певача из Бурундија у Музеју афричке уметности и Конаку кнегиње Љубице.

Лепа Стојанка

Причу о прелепој Стојанки у коју се заљубио турски ага и њеној трагичној судбини слушао је у детињству Бора Станковић. Временом је настала и песма „Стојанке, бела Врањанке”, која се нашла и у чувеном драмском делу „Коштана”. Бора Станковић је тако сликовито описао  дух оријенталног Врања на размеђу 19. и 20. века да је то, можемо сада рећи, заслуга и много врањских градских песама које су нашле места у његовим делима.