Преврат у кредитној историји

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, новембра – Ејдријан Кларк (22) задужио је домовину бар толико да је очекивао да ће и она радо њега да задужи да би подмирио своју битну потребу. Као војник је био на годину дана на све жешћим бојиштима Авганистана, а кад се вратио у предграђе Сент Луиса пожелео је да купи половна кола на кредит, као већина земљака.

Продавац је, међутим, тражио да одмах уплати 1.000 долара као прву рату, а Кларк је имао само 200. Пошао је да потражи позајмицу, али није имао кредитну историју, доказ да се већ задуживао и раздуживао, неопходну за стицање поверења поверилаца…

Оде „златно доба”

На сличним искушењима су и многи његови сународници. Завршено је „златно кредитно доба” и до позајмица ће се све теже долазити, констатује тексаски специјалиста за банкротства Ен Хауард, као и низ других стручњака.

За Американце је таква ситуација равна преврату у једном од најважнијих делова њиховог бића и повести – кредитној историји. „Креда” је, наиме, темељ система. Суштински део „америчког сна” – да свака генерација живи боље од родитеља, који ће сада уложити, више него што имају, у сутрашњицу с неспутаним просперитетом потомака.

Ако ниси доспео до дуга нећеш имати ни друга, без кредитне историје си као биће из праисторије – упозорења су која овде дочекују печалбаре и друге недовољно упућене пословне придошлице. Регистроване позајмице служе као легитимације (којих овде нема): ако ти нико није посудио новац, сумњиво си лице, отпадник с којим „нема шта да се озбиљно прича”.

Стога је диференцијација између дужног и недужног као између градитеља и непоштовалаца система – готово као она у кривичном праву. Само, што закони бране а финансијски обичаји дисквалификују – недужне.

Зашто ово друго? Одговор зналаца је једноставан: ако ниси наследио или богатство стекао на неки други лаки, не увек заслужени начин, најпрепоручљивије је да се обогатиш или бар опскрбиш – позајмицом капитала, па га инвестираш и профитираш, па опет у нови кредит и профит. Напросто – задужењем стичеш брже. Кола, кућу, покућство, одећу. Па и могућност да – приуштиш деликатну медицинску интервенцију или да ишколујеш дете до универзитетске дипломе.

Не радиш ли тако – ниси одговоран члан друштва. Само трошиш што имаш, а не прилажеш за светлију будућност…

Финансијска криза је уздрмала ту традицију. Чак и банке све теже добијају позајмице, после потреса на Волстриту који држава мора да смирује „инјекцијама” вредним 700 милијарди буџетских долара.

Тумбају се и односи у породици. Многи родитељи су постали строжи према деци него власт према компанијама посрнулим због олако даваних зајмова, сугерише „Волстрит џорнал”. Лери Ронглен из Минесоте одбио је, наводи се као један од примера, да плати синовљев дуг од 1.350 долара, убележен на кредитној картици. Неопрезни студент сада „ради као луд”, као помоћни фудбалски судија и помоћник у служби медицинске неге како би скупио новац за раздуживање.

Нација „кредитних зависника” се преиспитује и приморана је да одустаје од омиљеног правила „купи данас, плати сутра”, запажа „Њујорк тајмс”. Преваспитавању се труди да допринесе и Министарство финансија. Да би бар донекле оправдало што ће пореске обвезнике ојадити скупљањем пара за спасавање посрнулих банака, позива грађане да се укључе у интернетски курс, који је организовало под називом „Хотел лошег кредита”, где даје савете како да се очува кредитно здравље.

Презадуженост је у међувремену попримила размере епидемије. За две деценије „лаког новца”, благодет звана „троши више него што зарађујеш, а разлику покриј кредитом”, претворила се у опасну навику – без покрића. „Финансирање фантазија довело је до тога да је укупни дуг домаћинстава нарастао на 14.000 милијарди долара, дуплиравши се за само седам последњих година”, подсећа све утицајнији експерт Ферид Закарија. У „Њузвику” је прецизирао и да је јавни дуг недавно премашио 10.000 милијарди долара, па је као неопходност препоручио – „више самодисциплине”.

„Ко се не плаши, тај је луд”

Рецепт је мучан за нацију навиклу да се дисциплинује, да своја незадовољства смирује – набавкама изнад својих могућности. Ипак се примењује.

Потрошачко задуживање је прошлог августа први пут опало у последњих 10 година, саопштила је централна банка. Почело је одрицање од „финансијских стероида” за напумпавање стандарда, сматра Роберт Менинг, аутор књиге „Нација кредитних картица: последице америчке зависности од позајмице”.

Компаније кредитних картица су такође постале опрезније. Снижавају клијентима „праг толеранције”. Чак и уредне платише добијају обавештења да ће моћи да се задужују мање него донедавно.

Комшије узрујава такав раст неповерења. Али „није више могућно позајмљивати као раније, без страха”, тврди Џејми Дајмон из банке Џ. П. Морган чејс. „Ко се не плаши тај је луд”, додаје.

У току је, чини се, осетљива нормализација. Све је више – уплашених.

Момчило Пантелић