Prevrat u kreditnoj istoriji

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, novembra – Ejdrijan Klark (22) zadužio je domovinu bar toliko da je očekivao da će i ona rado njega da zaduži da bi podmirio svoju bitnu potrebu. Kao vojnik je bio na godinu dana na sve žešćim bojištima Avganistana, a kad se vratio u predgrađe Sent Luisa poželeo je da kupi polovna kola na kredit, kao većina zemljaka.

Prodavac je, međutim, tražio da odmah uplati 1.000 dolara kao prvu ratu, a Klark je imao samo 200. Pošao je da potraži pozajmicu, ali nije imao kreditnu istoriju, dokaz da se već zaduživao i razduživao, neophodnu za sticanje poverenja poverilaca…

Ode „zlatno doba”

Na sličnim iskušenjima su i mnogi njegovi sunarodnici. Završeno je „zlatno kreditno doba” i do pozajmica će se sve teže dolaziti, konstatuje teksaski specijalista za bankrotstva En Hauard, kao i niz drugih stručnjaka.

Za Amerikance je takva situacija ravna prevratu u jednom od najvažnijih delova njihovog bića i povesti – kreditnoj istoriji. „Kreda” je, naime, temelj sistema. Suštinski deo „američkog sna” – da svaka generacija živi bolje od roditelja, koji će sada uložiti, više nego što imaju, u sutrašnjicu s nesputanim prosperitetom potomaka.

Ako nisi dospeo do duga nećeš imati ni druga, bez kreditne istorije si kao biće iz praistorije – upozorenja su koja ovde dočekuju pečalbare i druge nedovoljno upućene poslovne pridošlice. Registrovane pozajmice služe kao legitimacije (kojih ovde nema): ako ti niko nije posudio novac, sumnjivo si lice, otpadnik s kojim „nema šta da se ozbiljno priča”.

Stoga je diferencijacija između dužnog i nedužnog kao između graditelja i nepoštovalaca sistema – gotovo kao ona u krivičnom pravu. Samo, što zakoni brane a finansijski običaji diskvalifikuju – nedužne.

Zašto ovo drugo? Odgovor znalaca je jednostavan: ako nisi nasledio ili bogatstvo stekao na neki drugi laki, ne uvek zasluženi način, najpreporučljivije je da se obogatiš ili bar opskrbiš – pozajmicom kapitala, pa ga investiraš i profitiraš, pa opet u novi kredit i profit. Naprosto – zaduženjem stičeš brže. Kola, kuću, pokućstvo, odeću. Pa i mogućnost da – priuštiš delikatnu medicinsku intervenciju ili da iškoluješ dete do univerzitetske diplome.

Ne radiš li tako – nisi odgovoran član društva. Samo trošiš što imaš, a ne prilažeš za svetliju budućnost…

Finansijska kriza je uzdrmala tu tradiciju. Čak i banke sve teže dobijaju pozajmice, posle potresa na Volstritu koji država mora da smiruje „injekcijama” vrednim 700 milijardi budžetskih dolara.

Tumbaju se i odnosi u porodici. Mnogi roditelji su postali stroži prema deci nego vlast prema kompanijama posrnulim zbog olako davanih zajmova, sugeriše „Volstrit džornal”. Leri Ronglen iz Minesote odbio je, navodi se kao jedan od primera, da plati sinovljev dug od 1.350 dolara, ubeležen na kreditnoj kartici. Neoprezni student sada „radi kao lud”, kao pomoćni fudbalski sudija i pomoćnik u službi medicinske nege kako bi skupio novac za razduživanje.

Nacija „kreditnih zavisnika” se preispituje i primorana je da odustaje od omiljenog pravila „kupi danas, plati sutra”, zapaža „Njujork tajms”. Prevaspitavanju se trudi da doprinese i Ministarstvo finansija. Da bi bar donekle opravdalo što će poreske obveznike ojaditi skupljanjem para za spasavanje posrnulih banaka, poziva građane da se uključe u internetski kurs, koji je organizovalo pod nazivom „Hotel lošeg kredita”, gde daje savete kako da se očuva kreditno zdravlje.

Prezaduženost je u međuvremenu poprimila razmere epidemije. Za dve decenije „lakog novca”, blagodet zvana „troši više nego što zarađuješ, a razliku pokrij kreditom”, pretvorila se u opasnu naviku – bez pokrića. „Finansiranje fantazija dovelo je do toga da je ukupni dug domaćinstava narastao na 14.000 milijardi dolara, dupliravši se za samo sedam poslednjih godina”, podseća sve uticajniji ekspert Ferid Zakarija. U „Njuzviku” je precizirao i da je javni dug nedavno premašio 10.000 milijardi dolara, pa je kao neophodnost preporučio – „više samodiscipline”.

„Ko se ne plaši, taj je lud”

Recept je mučan za naciju naviklu da se disciplinuje, da svoja nezadovoljstva smiruje – nabavkama iznad svojih mogućnosti. Ipak se primenjuje.

Potrošačko zaduživanje je prošlog avgusta prvi put opalo u poslednjih 10 godina, saopštila je centralna banka. Počelo je odricanje od „finansijskih steroida” za napumpavanje standarda, smatra Robert Mening, autor knjige „Nacija kreditnih kartica: posledice američke zavisnosti od pozajmice”.

Kompanije kreditnih kartica su takođe postale opreznije. Snižavaju klijentima „prag tolerancije”. Čak i uredne platiše dobijaju obaveštenja da će moći da se zadužuju manje nego donedavno.

Komšije uzrujava takav rast nepoverenja. Ali „nije više mogućno pozajmljivati kao ranije, bez straha”, tvrdi Džejmi Dajmon iz banke Dž. P. Morgan čejs. „Ko se ne plaši taj je lud”, dodaje.

U toku je, čini se, osetljiva normalizacija. Sve je više – uplašenih.

Momčilo Pantelić