ПОРАЗ ПОДНО ХИНДУКУША

Иста авганистанска замка хвата нову жртву. После Британаца у 19. и Совјета у 20. веку, на ред је у 21. дошао НАТО. Алијанса губи рат подно Хиндукуша.

Заокупљене домаћим политичким и још више финансијским бригама, многе западне владе радије би да не слушају непријатне вести које стижу. Покушавају да се оглуше о поруку коју је оставио одлазећи командант британског контингента генерал Марк Карлитон-Смит: војна победа над талибанима није могућа.

Генерал који је за шест месеци изгубио 32 човека зна о чему прича. Број погинулих Американаца је у овој години највећи откако су САД октобра 2001. напале Авганистан уз оправдање да траже Осаму бин Ладена.

Арапски, чеченски и узбечки легионари донели су талибанима командно знање које им је недостајало. Исламски фундаменталисти пуне њихове фондове за куповину оружја. Снаге муле Омара и Ал Каиде, не више од 16.000 бораца, непобедиве су за 65.000 војника НАТО.

Ништа Џорџ В. Буш није научио од Леонида Брежњева. Упркос 120.000 совјетских војника и авганистанској армији од 100.000 људи које су држали под контролом, Совјети су изгубили рат.

На основу онога што је процурило до јавности из темељне анализе која ће бити објављена после председничких избора у САД, 16 америчких обавештајних агенција ангажованих у Авганистану сматра да је рат у опасној „силазној спирали”. Начелник здруженог Генералштаба америчке армије, адмирал Мајк Мулен, предвиђа да ће ситуација наредне године бити још тежа.

Немачки генерал Ханс-Лотар Домрозе, трећи по командној линији НАТО снага у Авганистану, придружује се хору скептика: „Претпоставка да неко лако може да порази побуњенике конвенционалним средствима је погрешна. Можда смо ми, међународна заједница, помало наивни”.

Речи генерала требало би да активирају аларм код политичара како би схватили да је ситуација много тежа него што се чини у удобним кабинетским фотељама. Стратегија коју је Америка наметнула НАТО осуђена је на пропаст, али у Белој кући то не желе да виде иако песимизам никада није био овако снажан.

Вашингтон планира да у Авганистан до 2011. пошаље још 2.000 војника надајући се да ће стратегијом рашчишћавања донекле стабилизовати прилике, као што је то учињено слањем додатних 30.000 војника у Ирак. Британци отворено страхују да ће се довлачењем нових трупа конфликт појачати. Као и у Ираку, где се потпуно осула Бушова „коалиција вољних”, и Авганистану следи исти сценарио. Холанђани намеравају да се повуку 2010, Канађани годину дана касније.

Није зато необично да је као рајска музика зазвучала могућност отварања „мировних преговора” између талибана и власти председника Хамида Карзаија. Какав фијаско Бушове политике која је, славећи у Авганистану прву „велику победу” у рату против тероризма, талибане олако отписала. Колико самохвалисавости коју је донекле крњила једино чињеница да је вођа Ал Каиде жив и здрав и да се и даље крије по гудурама уз границу с Пакистаном.

Бушова немоћ пренела се и на његовог савезника у Кабулу, па је Карзаи одлучио да на своју руку богоради код муле Омара, истог кога је на миг из Вашингтона проглашавао политички мртвим: „Цењени брате, врати се свом дому, врати се раду и миру и заустави убијање своје браће”. Потом је код саудијског краља Абдулаха запомагао да употреби утицај „чувара два света места” – Меке и Медине – и да му организује сусрет помирења с талибанима.

Тако се десило оно што је у првим данима после америчке војне интервенције и обарања талибанског режима изгледало као научна фантастика: двојица функционера владе у Кабулу, Карзаијев брат и један конзервативни улема, отпутовали су у Меку заједно с двојицом бивших функционера муле Омара с којима, као умеренима, Карзаи одржава контакт. Талибанску страну је на вечери на крају рамазанског поста заступало 11 људи за које се сматра да имају приступ руководећем телу талибана познатом као „шура (скупштина) из Квете”.

Поента није у томе што није било договора, што су ставови превише удаљени, што талибани у Меки нису били овлашћени да преговарају па је сусрет описан као „ходочашће”. Поента је у драматичном развоју ситуације који је до тога довео.

Миљеници Вашингтона у преговорима са америчким заклетим непријатељима! Какав шамар Бушу. Американац који је скалп Бин Ладена и муле Омара желео много више од вешала за Садама Хусеина сада слуша о преговорима с талибанима – што је сасвим поуздан знак да циљеви нису остварени ратом.

Да ли су преговори постављање излазне стратегије Бараку Обами који обећава да би напустио Ирак и пребацио се у Авганистан – ваљда с неким бољим планом. Генерал Дејвид Петреус, бивши амерички командант у Ираку, сада на челу Централне команда која контролише Блиски исток, Јужну и Централну Азију, такође поздравља преговоре са онима који су спремни на помирење и признавање централне власти.

Но, да се вратим „ходочашћу” у Меки. Да ли је то почетак процеса политичког помирења? Ако јесте, два су могућа излаза: улазак у владу талибана – као представника већинског народа Паштуна, или покушај одвајања идеолошки умеренијих талибана од тврдог крила.

Проблем је колико би легитимитета имали они који признају марионетску „централну власт” која се протеже на површини нешто већој од дворишта Карзаијеве виле. Ако је до историје, она учи да Авганистанци своје окупаторе нису испраћали преговорима већ танџарама, „М-16” и „калашњиковима”.

Радикални лидери талибана неће ући у преговоре. Уверени су да време, и историја, раде за њих и да није питање „да ли”, већ „када” ће се стране трупе евакуисати погнутих глава. При том им је Карзаи савезник из нехата – његова власт доноси им највише регрута.

Авганистан је племенско друштво различитих етнија којим традиционално владају локални господари. Гувернери које именује централна власт обично имају своје миљенике који једне подржавају, а другима ускраћују послове или страну помоћ – што их гура ка талибанима.

У време док је 11.000.000 Авганистанаца, трећина становништва, суочено с незапамћеном сушом, мањина око Карзаија се баснословно богати. Једни одузимају земљу и књиже је на своје име. Други користе лак приступ новцу међународне помоћи, отварају базаре или купују лиценце за вађење руда и нафте.

Ништа, ипак, није лукративније од трговине наркотицима која чини 53 одсто националног бруто производа а Авганистан ставља на место највећег произвођача хероина на свету. Док су западни „ослободиоци” једва спремни да признају да су талибани готово искоренили гајење мака, Авганистанци се у чуду питају шта „демократија” заиста значи. Значи 100.000.000 долара дневно за рат и контролу земље на стратешком путу нафте и седам милиона дневно за помоћ становништву.

Постоји у Авганистану један једноставан барометар за мерење стања у земљи. Цена једног камиона за превоз робе од Кабула до Кандахара је овог пролећа била 1.800 долара. Данас, после офанзиве талибана, цена је готово десет пута виша. Толико о томе колико је интервенција НАТО допринела стабилизацији и демократизацији.