PORAZ PODNO HINDUKUŠA

Ista avganistanska zamka hvata novu žrtvu. Posle Britanaca u 19. i Sovjeta u 20. veku, na red je u 21. došao NATO. Alijansa gubi rat podno Hindukuša.

Zaokupljene domaćim političkim i još više finansijskim brigama, mnoge zapadne vlade radije bi da ne slušaju neprijatne vesti koje stižu. Pokušavaju da se ogluše o poruku koju je ostavio odlazeći komandant britanskog kontingenta general Mark Karliton-Smit: vojna pobeda nad talibanima nije moguća.

General koji je za šest meseci izgubio 32 čoveka zna o čemu priča. Broj poginulih Amerikanaca je u ovoj godini najveći otkako su SAD oktobra 2001. napale Avganistan uz opravdanje da traže Osamu bin Ladena.

Arapski, čečenski i uzbečki legionari doneli su talibanima komandno znanje koje im je nedostajalo. Islamski fundamentalisti pune njihove fondove za kupovinu oružja. Snage mule Omara i Al Kaide, ne više od 16.000 boraca, nepobedive su za 65.000 vojnika NATO.

Ništa Džordž V. Buš nije naučio od Leonida Brežnjeva. Uprkos 120.000 sovjetskih vojnika i avganistanskoj armiji od 100.000 ljudi koje su držali pod kontrolom, Sovjeti su izgubili rat.

Na osnovu onoga što je procurilo do javnosti iz temeljne analize koja će biti objavljena posle predsedničkih izbora u SAD, 16 američkih obaveštajnih agencija angažovanih u Avganistanu smatra da je rat u opasnoj „silaznoj spirali”. Načelnik združenog Generalštaba američke armije, admiral Majk Mulen, predviđa da će situacija naredne godine biti još teža.

Nemački general Hans-Lotar Domroze, treći po komandnoj liniji NATO snaga u Avganistanu, pridružuje se horu skeptika: „Pretpostavka da neko lako može da porazi pobunjenike konvencionalnim sredstvima je pogrešna. Možda smo mi, međunarodna zajednica, pomalo naivni”.

Reči generala trebalo bi da aktiviraju alarm kod političara kako bi shvatili da je situacija mnogo teža nego što se čini u udobnim kabinetskim foteljama. Strategija koju je Amerika nametnula NATO osuđena je na propast, ali u Beloj kući to ne žele da vide iako pesimizam nikada nije bio ovako snažan.

Vašington planira da u Avganistan do 2011. pošalje još 2.000 vojnika nadajući se da će strategijom raščišćavanja donekle stabilizovati prilike, kao što je to učinjeno slanjem dodatnih 30.000 vojnika u Irak. Britanci otvoreno strahuju da će se dovlačenjem novih trupa konflikt pojačati. Kao i u Iraku, gde se potpuno osula Bušova „koalicija voljnih”, i Avganistanu sledi isti scenario. Holanđani nameravaju da se povuku 2010, Kanađani godinu dana kasnije.

Nije zato neobično da je kao rajska muzika zazvučala mogućnost otvaranja „mirovnih pregovora” između talibana i vlasti predsednika Hamida Karzaija. Kakav fijasko Bušove politike koja je, slaveći u Avganistanu prvu „veliku pobedu” u ratu protiv terorizma, talibane olako otpisala. Koliko samohvalisavosti koju je donekle krnjila jedino činjenica da je vođa Al Kaide živ i zdrav i da se i dalje krije po gudurama uz granicu s Pakistanom.

Bušova nemoć prenela se i na njegovog saveznika u Kabulu, pa je Karzai odlučio da na svoju ruku bogoradi kod mule Omara, istog koga je na mig iz Vašingtona proglašavao politički mrtvim: „Cenjeni brate, vrati se svom domu, vrati se radu i miru i zaustavi ubijanje svoje braće”. Potom je kod saudijskog kralja Abdulaha zapomagao da upotrebi uticaj „čuvara dva sveta mesta” – Meke i Medine – i da mu organizuje susret pomirenja s talibanima.

Tako se desilo ono što je u prvim danima posle američke vojne intervencije i obaranja talibanskog režima izgledalo kao naučna fantastika: dvojica funkcionera vlade u Kabulu, Karzaijev brat i jedan konzervativni ulema, otputovali su u Meku zajedno s dvojicom bivših funkcionera mule Omara s kojima, kao umerenima, Karzai održava kontakt. Talibansku stranu je na večeri na kraju ramazanskog posta zastupalo 11 ljudi za koje se smatra da imaju pristup rukovodećem telu talibana poznatom kao „šura (skupština) iz Kvete”.

Poenta nije u tome što nije bilo dogovora, što su stavovi previše udaljeni, što talibani u Meki nisu bili ovlašćeni da pregovaraju pa je susret opisan kao „hodočašće”. Poenta je u dramatičnom razvoju situacije koji je do toga doveo.

Miljenici Vašingtona u pregovorima sa američkim zakletim neprijateljima! Kakav šamar Bušu. Amerikanac koji je skalp Bin Ladena i mule Omara želeo mnogo više od vešala za Sadama Huseina sada sluša o pregovorima s talibanima – što je sasvim pouzdan znak da ciljevi nisu ostvareni ratom.

Da li su pregovori postavljanje izlazne strategije Baraku Obami koji obećava da bi napustio Irak i prebacio se u Avganistan – valjda s nekim boljim planom. General Dejvid Petreus, bivši američki komandant u Iraku, sada na čelu Centralne komanda koja kontroliše Bliski istok, Južnu i Centralnu Aziju, takođe pozdravlja pregovore sa onima koji su spremni na pomirenje i priznavanje centralne vlasti.

No, da se vratim „hodočašću” u Meki. Da li je to početak procesa političkog pomirenja? Ako jeste, dva su moguća izlaza: ulazak u vladu talibana – kao predstavnika većinskog naroda Paštuna, ili pokušaj odvajanja ideološki umerenijih talibana od tvrdog krila.

Problem je koliko bi legitimiteta imali oni koji priznaju marionetsku „centralnu vlast” koja se proteže na površini nešto većoj od dvorišta Karzaijeve vile. Ako je do istorije, ona uči da Avganistanci svoje okupatore nisu ispraćali pregovorima već tandžarama, „M-16” i „kalašnjikovima”.

Radikalni lideri talibana neće ući u pregovore. Uvereni su da vreme, i istorija, rade za njih i da nije pitanje „da li”, već „kada” će se strane trupe evakuisati pognutih glava. Pri tom im je Karzai saveznik iz nehata – njegova vlast donosi im najviše regruta.

Avganistan je plemensko društvo različitih etnija kojim tradicionalno vladaju lokalni gospodari. Guverneri koje imenuje centralna vlast obično imaju svoje miljenike koji jedne podržavaju, a drugima uskraćuju poslove ili stranu pomoć – što ih gura ka talibanima.

U vreme dok je 11.000.000 Avganistanaca, trećina stanovništva, suočeno s nezapamćenom sušom, manjina oko Karzaija se basnoslovno bogati. Jedni oduzimaju zemlju i knjiže je na svoje ime. Drugi koriste lak pristup novcu međunarodne pomoći, otvaraju bazare ili kupuju licence za vađenje ruda i nafte.

Ništa, ipak, nije lukrativnije od trgovine narkoticima koja čini 53 odsto nacionalnog bruto proizvoda a Avganistan stavlja na mesto najvećeg proizvođača heroina na svetu. Dok su zapadni „oslobodioci” jedva spremni da priznaju da su talibani gotovo iskorenili gajenje maka, Avganistanci se u čudu pitaju šta „demokratija” zaista znači. Znači 100.000.000 dolara dnevno za rat i kontrolu zemlje na strateškom putu nafte i sedam miliona dnevno za pomoć stanovništvu.

Postoji u Avganistanu jedan jednostavan barometar za merenje stanja u zemlji. Cena jednog kamiona za prevoz robe od Kabula do Kandahara je ovog proleća bila 1.800 dolara. Danas, posle ofanzive talibana, cena je gotovo deset puta viša. Toliko o tome koliko je intervencija NATO doprinela stabilizaciji i demokratizaciji.