Титови и српски грехови

Укључујући се у полемику о Титу господин Чедомир Илић у тексту „Осврт на полемику о Титу”, објављеном 30. априла у рубрици Међу нама, у ствари полемише с мојим ставовима објављеним у истој рубрици 17. априла, поводом оспоравања идентитета Јосипа Броза од стране проф. др Радоша Љушића. Господин Илић једино прихвата и хвали моје позитивно мишљење о Титовом ангажовању у Покрету несврстаних, све остало заобилази, а одмах затим констатује да је Тито паралелно с тим „поткопавао и рушио изнутра Југославију” разноразним уставним амандманима и слично, што је допринело трзавицама и неравноправности између република и народа у СФРЈ.

Дакле, професор Љушић оспорава Тита јер је доведен споља и наметнут као неки фантом да влада Југославијом, а господин Илић му подмеће „да је изнутра рушио и разарао земљу коју је и сам стварао и подигао на устанак за ослобођење од фашизма. Тако се њих двојица допуњују у оспоравању Тита.

Они су сигурно генерација која је могла да запамти како је Тито увек говорио да републичке границе треба схватити као шаре на мермерној плочи и да је услов нашег опстанка братство и јединство које треба чувати ко зеницу ока.

Неспорно је да је било грешка коју је и Броз чинио, чак од ’46 године па надаље. Због простора поменућу само једну. У намери да се остваре што непосреднија демократија и самоуправљање, увели смо паролу о „одумирању државе” Републичка руководства су то превела на одумирање федерације, а не етатистичког система, па су јачале своју државност. Није се схватило или није желело да је држава у нашим условима морала да оснажи своје функције и полуге у областима од виталног заједничког интереса, обезбеди јединство и свој опстанак.

Илић даље каже: „Највећи грех је што је Тито (као велики диктатор) поклонио Србији две републике, две покрајине”, тако да је Србија распарчана. Свако ће се запитати – ако је то наметнуто решење, где је било српско руководство и зашто је прихватило такав „поклон”. Често се може чути и мишљење да су Срби били угрожени у СФРЈ. Увек сам се питао како је то могуће кад су Срби најбројнија нација, живели су у свим републикама и њихови представници су партиципирали у власти тих република, реч је о нацији која је највише допринела решењу фашизма и поднела највеће жртве.

За све што се дешавало у Србији одговорно је пре свега српско руководство, које се понашало опортунистички, увек у страху да му се не припише национализам, као из других разлога.

Илуструјмо то са неколико примера. После давања државности покрајинама председник скупштине Дража Марковић окупио је групу угледних правника који су анализирали стање у Србији, предложили мере и то штампали у тзв. Плавој књизи, о којој је српско руководство већало, одбацило је и прогласило је непостојећом, а Дражу изложило оштрим критикама.

Слично се догодило и с „Меморандумом САНУ”, на који се најпре окомило српско руководство иако је у њему неутрално дат опис стања и положаја Србије.

Српско руководство је предњачило у обрачуну с неистомишљеницима, за разлику од других република. Тако се нпр. обрачунавало с ранковићевцима после Четвртог пленума СКЈ, са либералима Марка Никезића, чиме је обезглављена руководећа структура наше привреде, смењујући успешне директоре као тзв. техноменаџере, па са професорима који су подржали студентска збивања 1968. године...

На питање зашто Тито није Србима „поклонио” аутономију у Хрватској, може се одговорити контрапитањем: да ли је неко од Срба из структуре власти у Хрватској или из Србије споменуо аутономију Крајине и Западне Славоније, од АВНОЈ-а па до деведесетих година прошлог века? Да је она постојала, сигурно би збивања из деведесетих имала другачији ток.

Живомир Жика Тешић,
политиколог у пензији