Titovi i srpski grehovi

Uključujući se u polemiku o Titu gospodin Čedomir Ilić u tekstu „Osvrt na polemiku o Titu”, objavljenom 30. aprila u rubrici Među nama, u stvari polemiše s mojim stavovima objavljenim u istoj rubrici 17. aprila, povodom osporavanja identiteta Josipa Broza od strane prof. dr Radoša Ljušića. Gospodin Ilić jedino prihvata i hvali moje pozitivno mišljenje o Titovom angažovanju u Pokretu nesvrstanih, sve ostalo zaobilazi, a odmah zatim konstatuje da je Tito paralelno s tim „potkopavao i rušio iznutra Jugoslaviju” raznoraznim ustavnim amandmanima i slično, što je doprinelo trzavicama i neravnopravnosti između republika i naroda u SFRJ.

Dakle, profesor Ljušić osporava Tita jer je doveden spolja i nametnut kao neki fantom da vlada Jugoslavijom, a gospodin Ilić mu podmeće „da je iznutra rušio i razarao zemlju koju je i sam stvarao i podigao na ustanak za oslobođenje od fašizma. Tako se njih dvojica dopunjuju u osporavanju Tita.

Oni su sigurno generacija koja je mogla da zapamti kako je Tito uvek govorio da republičke granice treba shvatiti kao šare na mermernoj ploči i da je uslov našeg opstanka bratstvo i jedinstvo koje treba čuvati ko zenicu oka.

Nesporno je da je bilo greška koju je i Broz činio, čak od ’46 godine pa nadalje. Zbog prostora pomenuću samo jednu. U nameri da se ostvare što neposrednija demokratija i samoupravljanje, uveli smo parolu o „odumiranju države” Republička rukovodstva su to prevela na odumiranje federacije, a ne etatističkog sistema, pa su jačale svoju državnost. Nije se shvatilo ili nije želelo da je država u našim uslovima morala da osnaži svoje funkcije i poluge u oblastima od vitalnog zajedničkog interesa, obezbedi jedinstvo i svoj opstanak.

Ilić dalje kaže: „Najveći greh je što je Tito (kao veliki diktator) poklonio Srbiji dve republike, dve pokrajine”, tako da je Srbija rasparčana. Svako će se zapitati – ako je to nametnuto rešenje, gde je bilo srpsko rukovodstvo i zašto je prihvatilo takav „poklon”. Često se može čuti i mišljenje da su Srbi bili ugroženi u SFRJ. Uvek sam se pitao kako je to moguće kad su Srbi najbrojnija nacija, živeli su u svim republikama i njihovi predstavnici su participirali u vlasti tih republika, reč je o naciji koja je najviše doprinela rešenju fašizma i podnela najveće žrtve.

Za sve što se dešavalo u Srbiji odgovorno je pre svega srpsko rukovodstvo, koje se ponašalo oportunistički, uvek u strahu da mu se ne pripiše nacionalizam, kao iz drugih razloga.

Ilustrujmo to sa nekoliko primera. Posle davanja državnosti pokrajinama predsednik skupštine Draža Marković okupio je grupu uglednih pravnika koji su analizirali stanje u Srbiji, predložili mere i to štampali u tzv. Plavoj knjizi, o kojoj je srpsko rukovodstvo većalo, odbacilo je i proglasilo je nepostojećom, a Dražu izložilo oštrim kritikama.

Slično se dogodilo i s „Memorandumom SANU”, na koji se najpre okomilo srpsko rukovodstvo iako je u njemu neutralno dat opis stanja i položaja Srbije.

Srpsko rukovodstvo je prednjačilo u obračunu s neistomišljenicima, za razliku od drugih republika. Tako se npr. obračunavalo s rankovićevcima posle Četvrtog plenuma SKJ, sa liberalima Marka Nikezića, čime je obezglavljena rukovodeća struktura naše privrede, smenjujući uspešne direktore kao tzv. tehnomenadžere, pa sa profesorima koji su podržali studentska zbivanja 1968. godine...

Na pitanje zašto Tito nije Srbima „poklonio” autonomiju u Hrvatskoj, može se odgovoriti kontrapitanjem: da li je neko od Srba iz strukture vlasti u Hrvatskoj ili iz Srbije spomenuo autonomiju Krajine i Zapadne Slavonije, od AVNOJ-a pa do devedesetih godina prošlog veka? Da je ona postojala, sigurno bi zbivanja iz devedesetih imala drugačiji tok.

Živomir Žika Tešić,
politikolog u penziji