Између Европске уније и Кине

Посета кинеског председника Србији изазвала је буру малициозних коментара у делу регионалних и домаћих медија. Уместо да се баве питањем зашто је кинески председник тако топло дочекан, у медијима доминирају гласноговорници политика које желе да утичу на спољнополитичку оријентацију Србије.

Србија је, с једне стране, свесна своје средишње географске позиције у региону и значаја који има за Европу и у том смислу сигурно је да званична политика неће мењати европску оријентацију. С друге стране, свесна је да, из разлога у које се овде не може улазити, политика ЕУ према Србији у многим аспектима не уважава њене виталне националне интересе, ни када је реч о брзини евроинтеграција, ни када је реч о територијалном интегритету, а ни када је реч о потреби Србије да тесно развија своје односе са Србима у региону. Понављањем мантре о наводном великосрпском хегемонизму на Србију се врши константан притисак да се мимо свих општеприхваћених пракси одрекне својих националних и државних интереса. Занимљиво је да се деценијама толерише па чак и награђује огољени и милитантни национализам свих народа који су живели у бившој Југославији, док се било који израз чак и баналног српског национализма жигоше и проглашава као претња регионалној стабилности. Другим речима, ослањајући се на различите аршине САД и ЕУ деценијама притискају Србију тражећи одрицања којима се иде наруку свим осталим национализмима у региону.

Таква ситуација, али и одлучност Србије да брани своја права и националне интересе нису остали незапажени у глобалним размерама. Међу првима је то препознала Кина и из тог разлога још раније Србију издвојила као земљу с којом може остварити ближи пријатељски контакт и која може представљати упоришну тачку за ширење њеног економског присуства у Европи. Мада ЕУ у значајној мери сарађује с Кином та сарадња је стриктно контролисана и ограничена различитим мерама новог протекционизма.

Србија, с друге стране, изузетно цени чињеницу да једна значајна светска сила показује интересовање и наклоност према ставовима и положају Србије без било каквих додатних захтева. Чак и када је о Русији реч, тешко је не уочити одређену врсту патернализма и условљавања која, додуше, нису огољена и директа као она која долазе са Запада, али која подједнако ограничавају Србију у вођењу самосталне спољне политике.

Управо безусловна подршка Кине која, притом, нуди инвестиције и привилегије у трговини је оно што Србији данас највише треба па је позиција и опредељење Србије за отварање према тој земљи сасвим разумљиво и јасно. Но, да би се свеобухватније разумела позиција и интереси Кине, мора се сагледати шира перспектива. Кина је не само велика сила већ пре свега једина светска сила која нескривено нуди глобалну визију и има капацитет да ту визију реализује. Кинеско руководство у том смислу говори о три глобалне иницијативе  – развојној, безбедносној и цивилизацијској.

Сведоци смо да се свет данас налази у хаотичном стању услед мрвљења постојећег светског поретка што се најнепосредније испољава у ратовима који прете да прерасту у нуклеарни сукоб; опадању значаја УН; све чешћем кршењу међународног права; али и кроз тренд опадања стопе економског раста; повећање унутрашњих и међународних неједнакости, коришћењу еколошке и агенде људских права за реализацију других интереса и поларизацији по многим другим питањима око којих је не тако давно постојао глобални консензус.

Начин на који тренутно размишљају кључне светске силе не оставља простор за оптимизам. Русија је првенствено заинтересована за сопствену безбедност позивајући се на преседане које истовремено осуђује; ЕУ се фокусира на питања очувања сопственог привилегованог, али све више угроженог економског места у свету; с индијског потконтинента за сада не долазе никакве глобалне иницијативе; а САД су изнутра подељене између, с једне стране, подршке ширењу транснационалног (претежно западног) капитала путем НАТО интервенција и прокси ратова и, с друге стране, визије окретања искључиво себи и сопственим интересима.

Једино, дакле, Кина сопствени економски напредак ставља у шири контекст и види га као неодвојив део укупног глобалног развоја (развојна иницијатива). Да би тај развој био могућ основни предуслов је глобална безбедност односно мир (безбедносна иницијатива), а да би свет живео у миру неопходно је међусобно поштовање и уважавање културних и цивилизацијских различитости (цивилизација иницијатива).

У ситуацији када је свет дубоко подељен и када свако гледа искључиво сопствене интересе – што се најјасније видело током пандемије ковида 19, није лако наћи саговорнике и подршку за овакве иницијативе. Србија је из разлога о којима је било речи наклоњена овој кинеској визији и то је разлог из кога је, упркос несразмери у величини и економској снази, позвана да са Кином унапреди своје односе на ниво онога што представља потписивање изјаве о заједничкој будућности. Та изјава је за Кину има пре свега симболички значај, али не треба у потпуности изгубити из вида ни дипломатски капацитет Србије.

Нема сумње да ће Србија због тога бити изложена критикама, пре свега, из САД и ЕУ и њихових регионалних сателита, а питање је како на то гледа и Москва. Уосталом, прве званичне реакције су већ стигле. Одлазећи високи амерички званичних задужен Европу и Евроазију истакао да је кинески председник посетио оне земље које су „отворене да оспоравају јединство евроатлантске заједнице”. На страну што би се тек сасвим условно Србија могла назвати делом те заједнице, али озбиљнији проблем је што се и на тај начин потврђује да САД на свет гледају из перспективе евроатлантске, а на глобалне заједнице. Таква приступ који губи из вида глобалне интересе истовремено умањује шансе САД да поврате углед и лидерску позицију коју су имале након Другог светског рата. Подсетимо да је Маршалов план био једина значајна глобална иницијатива која је била отворена и за победнике и за губитнике, и за источне и за западне земље и која је омогућила да се свет подигне из ратног пепела. Америка је и крајем прошлог века била најважнији инструмент и политички заштитник неолибералне глобалне визије (популарно назване глобализација) која је – бар на декларативном нивоу, представљала вин-вин сценарио који је обећавао просперитет свима.

Међутим, када се временом показало да је највећи добитник тог процеса управо Кина, САД су довеле у питање правила игре која су сама поставила. На тај начин ненамеравано су препустиле штафету напретка човечанства Кини. Кина са своје стране чак и не наговештава да би желела да се наметне као лидер те глобалне заједнице већ управо супротно, позива на равноправност и разумевање међу народима и цивилизацијама као на једини пут за опстанак и развој планете и сваког од тих народа појединачно. Поента је да ниједна сила која не нуди општечовечанску визију, без обзира на своју економску или војну снагу, не може ни да буде предводник човечанства.

Пре нешто више од четврт века Србија се налазила пред дилемом ЕУ или Кина. Определила се за европски пут. Разочарења и губици на том путу, као и нова позиција и визија Кине отвара питање како би се данас определила ако би се поново поставила иста дилема.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa