Кркобабићево поштење

Јован Кркобабић признао је да би планирано повећање пензија на 70 одсто просечне плате могло да буде пролонгирано до краја 2010. године. Претходно обећање везивало се за наредну годину „и то би без сумње било тако да није светске кризе. Пошто улазимо у нове проблеме нећемо да рушимо државу”, рекао је председник ПУПС-а и потпредседник владе.

Али, зашто је Кркобабић обећавао бољи живот пензионерима у предизборној кампањи када му је и у земљи и из иностранства речено да то неће ићи. Да ли је то радио да би ушао у парламент, у коме сада има пет посланика, или је заиста веровао да ће подићи стандард пензионерима? И да ли ће му се искреност исплатити или ће бити кажњен на следећим изборима.

Опозициони посланици у Скупштини Србије били су веома оштри. „Срам те било, Кркобабићу, удомио си своју фамилију, доведи и унуче и куче да чува владу”, рекао је Велимир Илић, председник Посланичког клуба Нова Србија. Посланици СРС-а затражили су да пензије буду социјална категорија и да се пензије не повећавају линеарно, већ да они с мањим примањима добију веће повишице. Милош Алигрудић, шеф Посланичког клуба ДСС-а, казао је да су садашњи руководиоци ПУПС-а били на власти када је упропашћен Пензијски фонд, због чега сада многи пензионери једва преживљавају. Владан Батић, посланик ЛДП-а био је најоштрији и рекао је да је време да Кркобабић поднесе оставку, јер је пензионерима давао лажна обећања и да је повишицу од 10 одсто већ је појела инфлација.

Само је Ивица Дачић, шеф социјалиста и министар полиције, у телевизијској емисији спочитнуо Илићу да је током преговора о влади и ДСС прихватио Кркобабићеве захтеве о пензијама.

Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар, каже да је Кркобабић признао нешто што ће постати јасно за две недеље. „То је изнуђена искреност.” Вукадиновић каже да се искреност некада исплати, а некада не. „Када је Борис Тадић признао чињенице афере Бодрум, то се исплатило, али када је истина закаснела, за шта је пример био Слободан Милошевић, онда се не исплати. У случају пензија не може се изрећи морална фаворизација јер је било јасно да до повећања пензија неће доћи због неких искренијих коалиционих партнера.”

Вукадиновић каже да ће ово бити запамћено, да ће бити мрље и да ће бити блаже санкционисано, али да због кризе неће бити праве санкције. „Права санкција би била да макар понуди оставку, јер тешко да би је поднео и отишао.”

Зоран Стојиљковић, политиколог, каже да је Јован Кркобабић показао и знање и довољно упорности када је реч о најбројнијем изборном агрегату – пензионерима. „Он није лако одустао од обећања пензионерима. Кркобабић је нашао неко средње решење признавши да предизборно обећање мора да се пролонгира и то је боље него истрајавање. Пензионери ће то разумети. Дакле, Кркобабић је поступио мудро. Прво је инсистирао а затим је учинио реалистичан уступак, јер очигледно нема могућности да пензионери добију толико повећање. Његово бирачко тело припремано је на повећање пензија на дуже стазе, а неће бити тотално разочарано јер се од тога није апсолутно одустало. Тим пре што је могуће пронаћи и боље решење јер многи нису имали разумевања да се и велике пензије повећају”, каже Стојиљковић.

Бранко Радун, политички аналитичар, каже да обећање да се повећају пензије треба ставити у шири контекст одговорности. „И цела влада је одговорна. А сигурно је да ће његови гласачи бити разочарани, али не треба све свалити на Кркобабића. И ова светска криза може да послужи за различите ствари које неће бити испуњене.”

Радун каже да треба пооштрити контролу буџета јер треба да буде мањи. „Да ово обећање неће бити испуњено било је јасно по реакцији ММФ-а и пре него што је почела криза. Код нас је јавна потрошња превелика, а испада да за нашу владу не би било проблема да нема пензионера. Следеће године криза ће бити већа и одразиће се и на стандард грађана. Ово је тек почетак лоших вести. Кркобабић је зато морао да каже да обећање неће моћи да буде испуњено. Неко његово обећање може да тумачи као политички аранжман да би ушао у парламент, јер је и Млађан Динкић рекао да од толиких пензија нема ништа. Али, код нас се политика схвата тако да у предизборној кампањи све може да се обећа. Тако је 2000. године обећано да ћемо 2007. године ући у ЕУ.”

Радун каже да су и грађани знали да је ово обећање тешко оствариво, али да они воле обећања. „Грађани воле да им се лепо прича и зато нико није невин, као ни у приватном животу када се неко навуче на неку причу. Пример су Дафина и Језда. Свима је било јасно да од тога нема ништа, мада су неки и добро прошли.”