Лоше искуство са домом за старе

Прошлог месеца сам одвела тетку у дом јер је остала без кућне неге, а од можданог удара је непокретна и има напредујућу деменцију. Препоручили су ми дом на обали Дунава. Цена: 850 евра плус трошкови.

Главна сестра ми је приликом прве посете показала просторије и двориште у које, како је рекла, инсистирају да сваког дана изводе кориснике. Соба је била поприлично мала, али је деловало да ће недостатак простора бити увелико компензован лепим и пространим двориштем са погледом на реку и шуму. Мало сам се штрецнула кад су ми рекли да кориснике купају једном недељно. Питала сам да ли је могућ договор да тетку купају бар два, три пута седмично и добила мало неодређен, али не и одричан одговор. Оно што је требало да ми упали „црвену лампицу” било је упутство главне сестра да не верујем баш у све на шта се корисници жале.

Тетка се током прве три недеље жалила да јој не дају да пије воду, да кориснике ујутру поздрављају са „Добро јутро, мртваци”, да је хране нестрпљиво и грубо и говоре јој да немају времена за њене глупости и да људи око ње изгледају као да су у страху. После више од три недеље у дому нису је ниједном одвели у двориште, нити у трпезарију на ручак и осећало се да већ неко време није окупана.

Лично сам видела како жена која је лежала поред ње (скоро потпуно непокретна) покушава да пије воду из флаше са широким грлом и не успева. Кад сам медицинском техничару скренула пажњу да она не може да пије из те флаше, рекао је: „Ма може, него само нешто данас…” Није завршио реченицу и није донео другу флашу.

Кап која је прелила чашу десила се крајем тог првог месеца, када смо приликом посете затекли следећу ситуацију: у кревету поред тетке спавало је двоје запослених у дому (како је директор дома накнадно објаснио – брачни пар, тако да нема проблема), тетка је и даље била неопрана и имала је подлив на образу. Када смо затражили објашњење – прво од двоје успаваних, а затим од главне сестре и директора – сви су најпре порицали да има подлив, онда су тврдили да се наслонила на сто, да би на крају дошао неко ко је чуо да им је испала из колица кад су је купали. Нико, наравно, није ништа јавио породици.

Тетку сам по кратком поступку пребацила на друго место, а из поменутог дома никада није стигло ни објашњење ни извињење. Једино што сам добила била је порука преко „Вајбера” о томе колико дугујем за додатне услуге и извештај лекара, у којем се наводи следеће: „Увидом у документацију/примопредају наведено је да је пацијенткиња затечена наслоњена образом на површину стола.” Документацију никад нисам видела и не знам о каквој је „примопредаји” реч.

Да поновим, тетка је непокретна и лежала је у болничком кревету са решеткама из којег често није успевала да дохвати ни воду са стола, а камоли да се подигне из њега и наслони образом на површину стола.

Лекција је научена. Опрез, и пре свега: верујте у све на шта се корисници жале.

Биљана Попмијатов