Политички дилетантизам фантомске опозиције

Изменом Закона о јединственом бирачком списку опозиционе странке у Србији покушале су наводно да доскоче фантомским бирачима владајуће коалиције, односно грађанима за које тврде да се због потребе гласања пребацују из места у место. Испоставило се ипак да управо опозиција у својим редовима - поред изразитог антиталента праћеног несразмерном амбицијом да се нађу на највишим државним функцијама и тако на вишем нивоу покажу своје незнање или стекну прво радно искуство на месту министра, председника владе, градоначелника или зашто да не директора неког јавног предузећа - има и низ фантомских кандидата који имају промењено пребивалиште у последњих годину дана чиме је онемогућено прихватање њихових листа.

Како постоји активно и пасивно бирачко право које подразумева да свако може да бира и да буде биран, испоставило се да велики број кандидата опозиције има промењено пребивалиште у наведеном року, па их тај моменат онемогућава у остварењу поменутог. Делује да се нико од њих није сетио овог малог детаља, а у самоубилачком потезу подржала их је управо владајућа коалиција – а зашто и не би јер Ничеовски речено “све што пропада треба му помоћи да пропадне” – успут опомињући јавност да би такав закон могао нанети штету управо њиховим политичким противницима, али и свим грађанима који ће остати ускраћени за бирачко право на основу измена правног акта.

Лидери дела опозиционих странака Саво Манојловић и Добрица Веселиновић најавили су повлачење из изборног процеса уколико њихове листе не буду прихваћене мимо закона на ком су претходно сами инсистирали, постављајући га као услов за излазак на изборе. У међувремену, испуњен им је и тај како су га назвали ултиматум, па су ипак решили да изађу на биралишта. Да ли у складу са законом или не више није ни важно.

Склоност према кршењу закона изразито су показале и нове младе снаге опозиције у Србији предвођене Савом Манојловићем и Добрицом Веселиновићем. Овај потоњи месецима је део Привременог органа управе града Београда и није нашао за сходно да изнесе било какву примедбу.

Склоност младих лавова према кршењу закона једнако их ставља раме уз раме са старом гардом петооктобараца који су на крилима демократије имали скупштину која је бројала и по 320 посланика када им је то било потребно и који су гласали из Солуна, а да не помињемо даље круну демократских промена оличену у отимању друштвене имовине претворене у државну која је потом приватизована.

Управо је други део опозиције, предвођен Драганом Ђиласом и Милошем Јовановићем, одлучио да бојкотује изборе, наводећи да не постоје прихватљиви изборни услови. Међутим, бојкот важи само за београдске изборе. На остале ће изаћи јер тамо ваљда имају прихватљиве услове. Претходно су се партијски кадрови ипак обезбедили, полажући посланичку заклетву у холу Скупштине Србије. Том приликом истакли су да избори нису били легитимни, али ипак нису пропустили прилику да задуже себи нова радна места народних посланика који уз принадлежности на месечном нивоу могу, из буџета грађана, да приходују и по неколико хиљада евра. Таман за личне потребе, а и за партијску касу ће остати понешто.

У међувремену, јавио се и Бранимир Несторовић председник покрета Ми – снага народа који је једна од фракција некадашњег покрета Ми – глас из народа. Глас народа постао је снага народа, а од свега је изгледа постојано и непроменљиво остало само оно МИ. Несторовић је прво свима јасно ставио до знања да неће уз мајданску опозицију, али не би баш да буде ни уз власт, неће санкције Русији, неће у ЕУ и НАТО, оптужбе за наводни геноцид у Сребреници сматра подметањем кривице и колективне одговорности српском народу и изражава уверење да Србија по сваку цену мора да брани Косово и Метохију и Републику Српску. У нескладу са својим ставовима, Несторовић изражава жељу да сарађује са покретом Крени-промени и изјављује да без Саве Манојловића и Добрице Веселиновића не жели на изборе. Све успут се борећи против дубоке државе и сила мрака које владају Западом и покушавају да поробе човечанство, Несторовић је као себи најближу опцију за сарадњу одабрао управо организацију коју финансирају Рокфелери и Сорош.

Сасвим је сигурно да ће због оваквог односа, не према грађанима већ сопственим бирачима, гласова бити све мање, али личних прихода неће мањкати што највероватније и јесте циљ бављења политиком.

Да ли се ради о потпуном политичком дилетантизму или намерном давању аутоголова из одређених инетреса? Иако би се сваком иоле интелигентном учинило да је у питању ова друга опција, не дајте се заварати. Можда смо их ипак преценили.