Нестајемо на толико различитих начина

Недавно сам се вратио кући сa премијере представе „Нестајања” у Атељеу 212. За сваког аутора велика част је да доживи премијеру у позоришту које је заправо не само српска, него и регионална културна институција. Изузетно сам захвалан управи позоришта и драматургу Димитрију Коканову, који су овај мој комад препознали као програмски важан за свој ансамбл, а онда и редитељки Сањи Митровић. Заиста сам препун утисака који још морају до краја да се слегну...

Томислав Зајец, један од најистакнутијих савремених хрватских драмских писаца и драматурга, овако је за „Политику” коментарисао свој боравак у Београду. Повод је било премијерно извођење његовог комада „Нестајање” у режији Сање Митровић на великој сцени „Мира Траиловић” Атељеа 212. „Нестајање” је прво извођење неког Зајецoвог комада у Србији. Хрватска праизведба овог дела била је у јануару на великој сцени Хрватског народног казалишта у Загребу.

Прича комада „Нестајање” смештена је у интелектуалну вишу средњу класу хрватског грађанског друштва, где универзитетски професори, уметници, научни истраживачи, полиција, готово сви представници друштва учествују у колоплету интимних односа и законских преступа у злоупотреби деце. Која је то врста радозналости што вас води приликом писања?

Вероватно управо та потреба за саморефлексијом. Мислим да сваки писац пре свега покушава да објасни самога себе у свету у којем се затекао. Барем је код мене тако. Неке приче о којима пишем могу лично да ме додирују више или мање, с неким ликом се могу потпуно идентификовати, а поступке неког другог можда слабије разумем, али са свима морам да уђем у неку врсту сарадничког дијалога. А онда, кроз тај дијалог долазе питања што ме тренутно муче, окупирају или на која ни сам у властитом животу не могу да пронађем одговоре. Драма је у том смислу за мене увек својеврсно чистилиште у којем просијавам своје ставове о животу, друштву, односима, људима.

У тексту „Нестајања” посебно је занимљива позиција женских ликова. Шта се кроз њихове приче прелама? Којих страхова се ослобађате кроз исписане драме?

Драма као простор суочавања са страхом. Морам да признам да ми је јако занимљива и подстицајна ова ваша теза. Она готово има антички призвук, али истина је, свако писање јест својеврсно суочавање са страхом. Без такве врсте ишчашења или несигурности постајемо превише самоуверени, а то није добра позиција ни за писца ни за његове ликове. Оно што сам покушао да ухватим у „Нестајању” заправо је различит ниво спознавања истине, а онда и ношења с истином, те начина на које истина или лаж могу да униште човека или дом. У том смислу „Нестајање” није драма детекције, све је мање-више познато већ од самог почетка. С једне стране налази се злочинац, с друге његова жртва. Драматургија овог комада није у самој спознаји него у начинима на које се носимо с њом. А жене и женски ликови за мене су увек били носиоци истине, због тога у готово свакој својој драми имам женски лик који на неки начин има готово анђеоску функцију, свеприсутна је и има потпуно знање о стварима, и толико је близу свих других ликова да ју је довољно само чути или чак тек видети правим очима, а да се у том погледу оцрта и сама истина.

Наш горући проблем јесте: нестајање народа. Прибојавате ли се за наш останак?

Мислим да је сваки уметнички текст на извесни начин борба за останак. Истина је, нестајемо на толико различитих начина да их је све теже и побројати. Можда се највише бојим тога да нестајемо једни другима из видокруга, то су можда и најтежи нестанци. Све нас је мање, као у време неке велике пошасти у којој примећујемо како се осипамо, али се не усуђујемо да то кажемо или приметимо. С друге стране, неки аспекти наше политичке ситуације или политичких ситуација, у комбинацији с отварањем тржишта заиста су довели до тога да велик број пре свега младих људи своју егзистенцију тражи негде другде, што је потпуно разумљиво, али истовремено и плаши, јер сасвим сигурно говори у прилог томе да ствари на нашим просторима нису онакве какве би требало да буду.

Иза вас је занимљива каријера. Мало смо се уплашили од броја награда које сте освојили. Како „осећате” уметност писања?

Мислим да је каријера претешка реч, има својеврсну тежину која бар за мене није својствена у списатељском послу. Радије бих говорио о списатељском путу. И за мене ту нема неке превелике потребе за мистификацијом, реч је о послу, и то прилично напорном који тражи пуно простора самоће, повлачења, рефлексије, што истовремено оставља траг у осталим односима што нас окружују. Писати сам почео релативно типично с поезијом у средњој школи, а после тога углавном сам писао романе. После уписивање Академије драмских уметности и даље сам био уверен да сам првенствено романописац, а затим сам се ипак окренуо драмама, а последњих петнаестак година све више и драматизацијама и драматургијама у позориштима, што је заправо нешто мање усамљеничка позиција, јер драматизација већ по својој дефиницији представља дијалог с другим аутором и његовим или њеним идејама о свету. Примера ради, идуће године ме чекају две потпуно различите драматизације, једна прозе Дубравке Угрешић, а друга Слободана Новака којима се унапред радујем, а ту бих негде волео да „угурам” и свој нови драмски текст.

Чега се не одричете? Где волите да отпутујете, чиме храните енергију? Да ли слушате музику док пишете?

Тешко бих могао да се одрекнем управо самог писања. Толико дуго времена осећам да је тај процес део мене, да представља и део мог личног идентитета. Али у праву сте, писање јесте на неки начин спорт који троши јако пуно енергије, тако да управо ову годину користим за то да поново напуним батерије. Писања нема без читања, па је читање најчешће мој најснажнији акумулатор, тренутно су то Кнаусгор, Лин Улман и исландски писац Сјон. А музика, увек. Писање уз музику најчешћи је начин на који радим. Помало завидим својим младим колегама који могу да пишу било где и градске кафиће и њихову буку претварају у своје радне собе. Ја морам да будем код куће и за својим столом, али свакако уз музику. Музика и писање две су изразито комплементарне драматургије, а како немам никакав таленат за музику и јако сам љубоморан на музичаре, на тај начин можда и из неког другог угла барем мало покушавам да им приближим.