На украјинском фронту мир је – непожељан

„Уколико Украјина изгуби рат, нећемо имати шта тамо да обнављамо”, изјавио је недавно Јенс Столтенберг, генерални секретар НАТО-а, јасно стављајући до знања следбеницима Володимира Зеленског да њихов евентуални коначни пораз неће изазвати посебно сажаљење ни Европе, ни Запада у целини. Једноставно, пословни интереси преусмериће се на неку другу, исплативију страну, а обнова бивше совјетске републике, чија цена се већ сада процењује на преко 450 милијарди долара, биће препуштена победнику.

Подсетимо, по окончању Другог светског рата Американци су, као једна од победничких сила, у ревитализацију поражене Хитлерове Немачке уложили огромна средства стварајући од западног дела тада подељене земље својеврсну колонију или блаже речено – 51. чланицу САД. Оваквим решењем власт у Вашингтону се комплетном западном делу Старог континента наметнула као врховни судија, финансијер и „чувар безбедности”. Био је то најисплативији потез 20. века. Евентуалне оптужбе за ратне злочине америчких војника, а било их је напретек, гурнуте су под тепих и сви су могли да наставе живот у миру.

У Украјини ствари стоје сасвим другачије. И овај рат јој је наметнут фактички још 2014. како би се земља одвојила од свог природног окружења и претворила у другу Немачку, пошто је она прва и права, ојачана током деценија, почела опасно да диже главу и поново тражи сопствено место и лидерску улогу у Европи.

Украјина Зеленског нема такве капацитете, Запад је на њу одувек гледао тек као на извор јевтине хране и радне снаге. Када су у Кијеву, по распаду Совјетског савеза, мало подигли главу, као подстрек су уследиле „обојене револуције”, државни удари, насилно смењивање легално изабраних власти. Наравно, све вођено вештом руком англо-америчких тајних служби. Резултат пратимо свакодневно.

Гледајући из угла Запада, мир на украјинском фронту постао је – непожељан. Наиме, онога тренутка када оружје ућути приступа се обнови ратом опустошене земље. Онај ко понесе победнички ловоров венац први ће се и питати на који начин и којим парама ће тај процес бити вођен и ко ће њиме управљати. А ако већ говоримо о више од 450 милијарди потребних за улагање, онда се оправдано поставља питање: ко ће тим парама газдовати и, сагласно с тим, ко ће из свега извући највећу корист. Као и када је реч о продаји наоружања, с тим што је сада реч о много већим сумама.

Поставља се и питање од кога ће западни инвеститори потраживати стотине милијарди евра уложених у претходних више од 800 дана ратовања. Од нових власти у Кијеву та накнада би могла да се очекује једино у случају победе Украјине што је, судећи према приликама на фронту, мало вероватно. Такође, ваља мислити и о милионима Украјинаца који ће се по окончању борбених дејстава свакако вратити својим домовима. Такви сигурно никоме неће исплаћивати ратну одштету или наметнуте кредите.

Губитак рата за Запад би свакако представљао велики финансијски губитак. О угледу и да не говоримо. Претње неулагањем у поратну обнову јасан су сигнал да се житељима друге по величини државе на континенту не смеше боља времена. То би могло да значи и смањење хуманитарне па и војне помоћи, барем оне технолошки најнапредније и најскупље.

Али шта би заиста била победа Кијева? Како пише пољски лист „Мисао”, јасно је да то више не може да буде паљење Москве, заузимање Донбаса или окупација Крима. Да ли би победа била обезбеђена крпљењем рупа на фронту које су се појавиле не толико због успешних акција руске војске већ и због бежаније украјинских трупа? Данас нико не зна где ће се све завршити, иза које реке, брда, села, на којој граници, јер на другој страни не постоји канцеларија Рајхстага на чијем крову би се могла закачити победничка застава и рећи: „Завршили смо посао, идемо кући.” Значи, једино решење је наставити рат и чекати да глобална померања постану „читљивија” и док се не назре будућност за барем следећих пола века, а онда – поново у бој.

Но вратимо се обнови. Уколико Украјина из актуелног рата изађе подељена, што је прилично вероватно, јасно је да ће онај део који потпадне под окриље Русије (а већ постоји предлог да добије назив – Малорусија) бити финансиран из буџета евро-азијске земље. Уосталом, у ослобођеним крајевима реконструкција је већ увелико у току. За овај други, међутим, нема никаквих назнака. Не само зато што западни партнери нису сигурни ко би у целом процесу требало да води главну реч, значи и да извуче највећи зараду, већ и због тога што је мало ко на западу Европе спреман да поново љути источног џина. У игру је већ увелико уплетено и нуклеарно наоружање, а то слути на општу пропаст.