Спасоносна заосталост

За почетак један овојесењи виц из Шумадије. Један наш гастајбајтер, рецимо, неки Милисав, јури „мерџом” по сеоском сокаку и налеће на стадо оваца иза кривине. Неколико брава у јарку. Возач с накривљеним шеширчетом, чачкалицом у зубима и сунчаним наочарима кроз отворен прозор замера баки са штапом у руци, која се једва извлачи из неке јаруге на пут, што боље не чува овце него их тера по путу. Она га грди и тражи да јој плати повређене овце. После краће свађе Милисав ипак пристаје да баки као одштету плати 100 евра. На то ће она:„ А шта су ти то еври? Дај ти мени динаре”. „У бре, баба, ала си заостала”, рече Милисав, а бака ће на то: „Да ја нисам заостала ти би и мене згазио”.

Наравоученије – није увек лоше бити који корак позади из првих.

У том смислу могу се разумети и аргумената неких наших политичара, али и економиста о предностима Србије у актуелној светској финансијској и економској ситуацији. Добро је кажу што наше финансијско, а поготово тржиште капитала нису у тој мери развијени да би се на њима разигравале велике светске фирме, а ми улагали у уносне послове због којих је нестало америчко хипотекарно тржиште.

Портфељи наших банака су, што се тога тиче, чисти. Нема лоших хартија од вредности нити су наше банке правиле ризичне пословне „екскурзије”.

Док се, дакле, други буду бавили собом и лечили последице рђавих пословних одлука, ми се растерећени таквих мука можемо окренути себи и својим проблемима. Све наизглед као Бог, али проблем је у томе што ми већ поодавно не можемо да живимо и радимо без света и његових пара. А свет је, па и Европа, почео да кубури са ликвидним новцем. Скаче му цена. Сви зазиру од нових ризика. Мали акционари и штедише стрепе за своје паре.

Добро је, како би она бака рекла, што смо „заостали”, јер у глобалној коцкарској игри на америчком хипотекарном тржишту нисмо ништа изгубили, јер до тамо нисмо могли ни да стигнемо, чак и да смо хтели. Наша је невоља што је рушење америчке финансијске светиње на Волстриту повукло за собом и оне од којих смо ми, овако мали и „заостали”, позјамљивали паре, а они улагали коју милијарду долара у наша предузећа. Тог новца, готово сиће у односу на суме које се спремају за лечење финансијске кризе и извлачење привреда из рецесије, догодине, вероватно, неће бити у истом износу за нас.

А то већ може бити проблем, јер десет милијарди евра наших девизних резерви, од којих је већи део, како тврди гувернер Радован Јелашић, положен код Америчких федералних резерви или Дојчебанке, као најпоузданијих светских финансијских институција, не може да нам реши ни један од тих проблема. Коначно, оне за то у највећој мери – и не служе.

Морамо, дакле, страним инвеститорима да понудимо нешто више и боље од онога што други дају како би дошли баш код нас. Из интереса. Не би ли и ми мало изашли из „заосталости”. Без тога остадосмо у свом балканском јарку са све опаснијим растом трговинског и платног дефицита, које не можемо да „испегламо” без те три-четири милијарде долара страних директних инвестиција и још толико дознака наших људи из дијаспоре.